Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права са позивом на одредбу члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни суд је оценио да је о посебној ревизији тужиље потребно одлучити ради уједначавања судске праксе, сагласно одредби члана 404. став 1. ЗПП у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 10/23), због чега је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. ЗПП, Врховни суд је нашао да је ревизија тужиље неоснована.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању дана 23.08.2010. године тужени је испред зграде у којој тужиља станује ухватио тужиљу рукама за главу и својом главом је ударио у пределу носа, због чега је тужиља претрпела тешку телесну повреду – прелом обе носне кости са дислокацијом због које је лечена до 29.08.2010. године када је лечење окончано. Због ове повреде трпела је болове и то јаког интензитета приликом задобијања повреде и након повређивања до три часа, средњег интензитета у трајању од једног дана и јаког интензитета у периоду опоравка у трајању до 7 дана. Трпела је страх јакон интензитета који је трајао у време повређивања и неколико минута након тога, а потом до пријема у болницу секундарни страх у виду забринутости за своје здравствено стање које је протеком времена опадало у интензитету. Укупно умањење животне активности због претрпљених повреда (промене облика пирамиде носа и поремећаја функције носа) збирно износи 15%, а с обзиром да је због прелома носне кости са дислокацијом промењен облик пирамиде носа, код тужиље је дошло и до естетске наружености у лаком степену због чега трпи душевну бол.

Због овог штетног догађаја против туженог је вођен прекршајни поступак који је обустављен због наступања апсолутне застарелости његовог вођења решењем Прекршајног суда у Лесковцу Пр 2740/11 од 25.01.2013. године. Такође, против туженог је пред Основним судом у Лесковцу покренут и кривични поступак а због кривичног дела тешка телесна повреда из члана 121. став 1. КЗ, који је окончан правноснажном пресудом К 1233/12 од 18.09.2014. године, којом је на основу члана 422. став 1. тачка 1. ЗКП, оптужба према туженом одбијена. Суд у кривичном поступку није донео одлуку о истакнутом имовинско - правном захтеву који је тужиља као оштећена у том поступку истакла, нити је тужиљу упутио да овај захтев оствари у парници.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је тужиљино потраживање накнаде штете застарело с обзиром да се штетни догађај одиграо 23.08.2010. године, да је лечење код тужиље окончано 29.08.2010. године, да је имовинско правни захтев у кривичном поступку истакла 12.08.2014. године, а да је тужбу у овој парници поднела 17.10.2014. године, дакле, по протеку рока из члана 376. став 1. ЗОО од три године који се у конкретном случају има применити с обзиром да је кривични поступак правноснажно окончан одбијањем оптужбе према туженом, из којих разлога нема места примени привилегованог рока застарелости из члана 377. ЗОО. С обзиром да је рок застарелости потраживања накнаде штете већ протекао у моменту истицања имовинскоправног захтева, која радња претходи подизању тужбе у овом поступку, по налажењу нижестепених судова нема места примени одредбе члана 388. ЗОО о прекиду застарелости потраживања радњама повериоца у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања. Због тога је тужбени захтев тужиље за накнаду штете одбијен.

По оцени Врховног суда становиште нижестепених судова заснива се на правилној примени материјалног права о застарелости потраживања и прекиду рока застарелости.

Према општем правилу о застарелости потраживања садржаном у одредби члана 360. став 1. и став 2. Закона о облигационим односима, застрелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе и она наступа када протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе. С обзиром да је кривични поступак против туженог окончан одбијањем оптужбе, на тужиљино потраживање накнаде штете не примењује се привилигован рок застарелости прописан одредбом члана 377. став 1. ЗОО већ рок прописан одредбом члана 376. став 1. ЗОО, од три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило.

Застарелост наступа када истекне последњи дан законом одређеног времена (члан 362. ЗОО), након чега поверилац не може захтевати испуњење обавезе јер иста постаје натурална облигација што значи да од самог дужника зависи да ли ће је испунити добровољно. Међутим, у току рока застарелости, могу наступити околности од значаја на рок застарелости јер је прекидају. Осим радњи са таквим дејством које предузима дужник (признање дуга- члан 387 ЗОО), таква је и радња подизања тужбе против дужника, али и свака друга повериочева радња предузета против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања како је то прописано одредбом члана 388. ЗОО.

Основно дејство прекида застарелости огледа се у томе што после прекида застаревање почиње тећи изнова, а време које је протекло пре прекида не рачуна се у законом одређени рок за застарелост (члан 392. став 1). Међутим, до прекида рока застарелости може доћи само у случају да рок застарелости није истекао, јер се прекинути може само рок који и даље тече. У супротном, ако током трајања рока застарелости није дошло до прекида у смислу одредби чланова 387. и 388. ЗОО, и када је због протека рока застарелост већ наступила, сагласно одредби члана 360. став 2. ЗОО, поверилац не може захтевати испуњење обавезе, јер је његова обавеза већ постала природна облигација осим у случају одрицања од застарелости и писменог признања застареле обавезе применом чланова 365. и 366. ЗОО.

У конкретном случају, радња тужиље као оштећене која је имала за циљ остварење потраживања накнаде штете, пре подношења тужбе у овој парници а према чињеничном утврђењу нижестепених судова, била је истицање имовинскоправног захтева у кривичном поступку, али да би та радња тужиље као повериоца имала дејство које прекид у смислу одредбе члана 392. став 1. ЗОО има, ту радњу морала је предузети током трајања рока застарелости из члана 376. став 1. ЗОО, пре него што тај рок истекне. С обзиром да је имовинскоправни захтев у кривичном поступку истакла након што је протекао рок застарелости из члана 376. ЗОО, јер је протекло три године од завршетка лечења, када је тужиља сазнала за све последице штетног догађаја, односно по престанку болова и страха, правилно је тужиљин захтев одбијен јер је протекло законом одређено време у којем је могла захтевати испуњење обавезе.

С обзиром да се радњом повериоца из члана 388 ЗОО може прекинути само рок застарелости који и даље тече, односно који није истекао, без утицаја је околност коју тужиља наглашава у ревизији и сматра је од значаја за правилну примену одредбе члана 388. ЗОО а то је да је према релевантним одредбама Законика о кривичном поступку, тужиља могла истаћи имовинскоправни захтев до завршетка главног претреса, те да је из тих разлога положај оштећеног у кривичном поступку који истакне имовинскоправни захтев, повољнији од оног у парничном поступку јер се на њега не примењује одредбе члана 376. ЗОО. Међутим, питање до ког рока оштећени у кривичном поступку може истаћи имовинскоправни захтев, сасвим је одвојено од питања на који начин ће суд о основаности истакнутог захтева одлучити. Оштећени у кривичном поступку, супротно наводима ревизије, нема повољнији материјално - правни положај приликом одлучивања о имовинскоправном захтеву који је усмерен на накнаду штете, од положаја који има сваки тужилац у парничном поступку у којем остварује накнаду исте. Другим речима, без обзира што у том поступку може истаћи имовинскоправни захтев до завршетка главног претреса пред првостепеним судом, то не значи да кривични суд који о том захтеву одлучује, није у обавези да примењује материјалноправне одредбе ЗОО које регулишу институт накнаде штете, па и институт застарелости уколико окривљени приговори да је наступила застарелост потраживања приликом саслушања о околностима које се односе на имовинскоправни захтев применом одредбе члана 256. став 1. ЗКП. Тужиља као оштећена у кривичном поступку могла је истаћи имовинскоправни захтев до завршетка главног претреса пред првостепеним судом, али је то могла учинити и у ранијим фазама поступка. Истицање имовинскоправног захтева у кривичном поступку јесте радња оштећеног чији је циљ остварење потраживања али да би имала дејство на ток застарелости нужно је морала бити предузета пре него што рок застарелости истекне.

С обзиром да је у конкретном случају до подношења тужбе тужиљино потраживање накнаде штете застарело, те да претходно застарелост није прекинута истицањем имовинско правног захтева у кривичном поступку, правилно су нижестепени судови тужиљин захтев одбили, па је Врховни суд на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић