Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P 2176/14 od 27.07.2022. godine odbijen je predlog za ispravku presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P 2176/14 od 22.11.2021. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2647/22 od 16.11.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, petom, šestom i osmom izreke, a žalba tuženih - protivtužilaca i žalba tužilje - protivtužene odbijene, kao neosnovane. Stavom drugim izreke, potvrđeno je rešenje prvostepenog suda od 27.07.2022. godine a žalba tužilje - protivtužene odbijena, kao neosnovana. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi-protivtužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene mateijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Tužilja-protivtužena je podnela odgovor na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), po oceni Vrhovnog suda, u ovom slučaju nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za odlučivanje o reviziji tuženih-protivtužilaca, kao o izuzetno dozvoljenoj, jer nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse i novo tumačenje prava.

Pravnosnažnom presudom, primenom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, odbijen je, kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih- protivtužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti zaključen između tuženog- protivtužioca BB, kao prodavca i tužilje – protivtužene, kao kupca, jer je utvrđeno da je sporni ugovor o kupoprodaji zaključen u skladu sa zakonom, s obzirom da ga je potpisao tuženi- protivtužilac BB, da je tužilja - protivtužena isplatila kupoprodajnu cenu i platila porez na prenos apsolutnih prava, da je tužilja - protivtužena u posedu predmetnog stana, a da tužena - protivtužilja VV nije dokazala da je predmetni stan zajednička imovina nje i tuženog - protivtužioca BB. Primenom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima pravnosnažnom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilje - protivtužene i utvrđeno da je ništav ugovor o pokloni koji su tuženi - protivtužioci zaključili istog dana kada je i zaključen sporni ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti, zbog nepostojanja namere darežljivosti, i da je isti zaključen iz drugih pobuda, kao što je u ovom slučaju izigravanje tužilje - protivtužene.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, to po oceni Vrhovnog suda nižestepene odluke su u skladu sa praksom i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Tuženi - protivtužioci nisu uz reviziju dostavili pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju o istoj ili bitno sličnoj činjenično pravnoj situaciji. Revizijom se osporava ocena dokaza i pravilnost utvrđenog činjenično stanja, što ne predstavlja razlog za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije. Primena ovog instituta je predviđena isključivo za pitanje materijalnog prava, zbog čega je potrebno da se u reviziji jasno navede pravno pitanje čije se razmatranje predlaže i obrazloži potreba njegovog razmatranja u smislu ispunjenja uslova propisanih članom 404. stav 1. ZPP, što u ovom slučaju nije učinjeno.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Članom 33. istog zakona propisano je da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac označio u tužbi.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podnet je 09.11.2012. godine, a vrednost predmeta spora je 2.000.000,00 dinara, dok je protivtužba podneta 14.12.2012. godine, a vrednost predmeta spora je 500.000,00 dinara.

S obzirom na to da vrednost predmeta spora po tužbi i po protivtužbi ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, odnosno protivtužbe, to sledi da je revizija nedozvoljena.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković