Решењем Другог основног суда у Београду П 2176/14 од 27.07.2022. године одбијен је предлог за исправку пресуде Другог основног суда у Београду П 2176/14 од 22.11.2021. године.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 2647/22 од 16.11.2022. године, ставом првим изреке, потврђена је првостепена пресуда у ставу првом, другом, петом, шестом и осмом изреке, а жалба тужених - противтужилаца и жалба тужиље - противтужене одбијене, као неосноване. Ставом другим изреке, потврђено је решење првостепеног суда од 27.07.2022. године а жалба тужиље - противтужене одбијена, као неоснована. Ставом трећим изреке, одбијени су захтеви странака за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени-противтужиоци су благовремено изјавили ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене матеијалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, применом члана 404. ЗПП.

Тужиља-противтужена је поднела одговор на ревизију.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23), по оцени Врховног суда, у овом случају нису испуњени законом прописани услови за одлучивање о ревизији тужених-противтужилаца, као о изузетно дозвољеној, јер није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе и ново тумачење права.

Правноснажном пресудом, применом члана 103. Закона о облигационим односима, одбијен је, као неоснован противтужбени захтев тужених- противтужилаца којим су тражили да се утврди да је ништав уговор о купопродаји предметне непокретности закључен између туженог- противтужиоца ББ, као продавца и тужиље – противтужене, као купца, јер је утврђено да је спорни уговор о купопродаји закључен у складу са законом, с обзиром да га је потписао тужени- противтужилац ББ, да је тужиља - противтужена исплатила купопродајну цену и платила порез на пренос апсолутних права, да је тужиља - противтужена у поседу предметног стана, а да тужена - противтужиља ВВ није доказала да је предметни стан заједничка имовина ње и туженог - противтужиоца ББ. Применом члана 103. Закона о облигационим односима правноснажном пресудом усвојен је тужбени захтев тужиље - противтужене и утврђено да је ништав уговор о поклони који су тужени - противтужиоци закључили истог дана када је и закључен спорни уговор о купопродаји предметне непокретности, због непостојања намере дарежљивости, и да је исти закључен из других побуда, као што је у овом случају изигравање тужиље - противтужене.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване одлуке нижестепених судова, то по оцени Врховног суда нижестепене одлуке су у складу са праксом и правним ставовима израженим у одлукама Врховног касационог суда и Врховног суда у којима је одлучивано о истоветним захтевима странака, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, због чега нема услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној. Тужени - противтужиоци нису уз ревизију доставили правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању о истој или битно сличној чињенично правној ситуацији. Ревизијом се оспорава оцена доказа и правилност утврђеног чињенично стања, што не представља разлог за примену института изузетне дозвољености ревизије. Примена овог института је предвиђена искључиво за питање материјалног права, због чега је потребно да се у ревизији јасно наведе правно питање чије се разматрање предлаже и образложи потреба његовог разматрања у смислу испуњења услова прописаних чланом 404. став 1. ЗПП, што у овом случају није учињено.

Са напред наведених разлога, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија недозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Чланом 33. истог закона прописано је да ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац означио у тужби.

Тужба у овој правној ствари поднет је 09.11.2012. године, а вредност предмета спора је 2.000.000,00 динара, док је противтужба поднета 14.12.2012. године, а вредност предмета спора је 500.000,00 динара.

С обзиром на то да вредност предмета спора по тужби и по противтужби не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, односно противтужбе, то следи да је ревизија недозвољена.

Са напред наведених разлога, применом члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић