Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 301/24 od 05.06.2024. godine odbijena je žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P2 1772/23 od 13.03.2024. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, iz čije sadržine proizilazi da drugostepenu presudu pobija u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem izreke, u odnosu na početak obaveze izdržavanja, iz svih razloga predviđenih članom 407. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11.. 10/23) u vezi sa članom 202. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su zaključile brak 12.06.2004. godine i imaju dvoje zajedničke dece: maloletnu VV, rođenu ...2008. godine i GG, rođenu ...2004. godine. Brak stranaka je razveden pravnosnažnom presudom 22.06.2023. godine. Stranke su i nakon podnošenja tužbe živele sa maloletnom VV u stanu koje je vlasništvo tuženog, a po okončanju bračne zajednice, tuženi BB sa maloletnom ćerkom ostao je da živi u tom stanu. Tužilja je po prestanku bračne zajednice sa tuženim, organizovala život u roditeljskoj kući u ... . Prvostepeni sud je maloletnu VV poverio ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava i odredio viđenje deteta sa majkom po dogovorenom modelu. Tužilja je obavezana da na ime svog doprinosa izdržavanju maloletne VV plaća mesečno 10.000,00 dinara, a njena obaveza utvrđena je od podnošenja tužbe. Primenom odredaba člana 6. tačka 1, člana 226, člana 60. stav 1, člana 61, člana 68. stav 2, člana 77. stav 3, člana 160, člana 161 stav 1 i člana 162. Porodičnog zakona i odredbi člana 3. stav 1 i 2, člana 27. stav 1. i 2. i člana 9. stav 3. Konvencije o pravima deteta, odlučeno je kao u prvostepenoj presudi, pri čemu je odluka o troškovima postupka doneta primenom člana 207. Porodičnog zakona.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući utvrđeno činjenično stanje i primenjeno materijalno pravo.

Tužilja u reviziji navodi da se ne protivi visini određene obaveze zakonskog izdržavanja od 10.000,00 dinara mesečno, ali se protivi što je njena obaveza određena od podnošenja tužbe. Ističe da je tužbu ona podnela, da ne postoji zahtev tuženog za izdržavanje maloletnog deteta, niti je tuženi odredio rokove za početak obaveze tužilje, zbog čega smatra da je pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 3. stav 1. ZPP, i pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je njena obaveza da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta određena od podnošenja tužbe, a ne od pravnosnažnosti i izvršnosti presude.

Po oceni Vrhovnog suda, navodi revidenta da je sud odlučujući o izdržavanju maloletne VV i obavezujući tužilju da plaća doprinos za njeno izdržavanje, prekoračio tužbeni zahtev i odlučio o nepostojećem zahtevu, te učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka, nisu osnovani. Prema odredbi člana 226. Porodičnog zakona sud je dužan da u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava, a samim tim i o doprinosu roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo u izdržavanju maloletnog deteta koje mu nije povereno, bez obzira da li je takav zahtev postavljeni ili nije. Pri tome, kada odlučuje o izdržavanju, sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za izdržavanje, shodno članu 281. Porodičnog zakona. Odluku o visini i početku obaveze izdržavanja maloletnog deteta, sud donosi primenom članova 160 – 164. Porodičnog zakona i vodeći računa o najboljem interesu maloletnog deteta, shodno odredbama članova 6. i 266. stav 1. istog zakona. U konkretnom slučaju, tužilja je podnela tužbu 27.09.2022. godine, radi razvoda braka, poveravanja zajedničke dece (od kojih je jedno u međuvremenu postalo punoletno), izdržavanja dece i uređenja ličnih odnosa, pa kako sud u ovoj vrsti spora nije vezan granicama tužbenog zahteva ali je u obavezi da odluči o svim segmentima vršenja roditeljskog prava (poveri maloletnog deteta, uređenju ličnog odnosa i izdržavanju), to je ovlašćen da donese odluku kojom će obavezati tužilju da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta koje je povereno tuženom na samostalno vršenje roditeljskog prava, bez obzira da li je takav zahtev postavljen. Međutim, kod utvrđene činjenice da je tužilja i nakon podnošenja tužbe živela u istom stanu sa maloletnom VV i tuženim, da iz iskaza stranaka, pa i tuženog, proizilazi da su hranu spremali i on i tužilja, da je po okončanju zajednice življenja maloletna VV ostala u stanu sa ocem, da se stranke nisu izjasnile o tome kada se tačno tužilja iselila iz stana u kome su svi zajedno živeli, a da iz spisa proizilazi da je tuženi tek na ročištu za glavnu raspravu održanom 13.03.2024. godine istakao zahtev za izdržavanje maloletnog deteta od strane tužilje, to je, po oceni ovog suda, pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je obaveza tužilje od po 10.000,00 dinara mesečno na ime doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta, određena od podnošenja tužbe pa do 13.03.2024. godine. Kako obaveza tužilje teče od 13.03.20024. godine, to je neosnovano ukazivanje u reviziji da njena obaveza treba biti određena od pravnosnažnosti i izvršnosti presude, pa je u tom delu revizija neosnovana.

Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, kao u stavu drugom izreke.

Tužilji nisu dosuđeni traženi troškovi revizijskog postupka, imajući u vidu da je delimično uspela sa izjavljenom revizijom, pa je primenom člana 165. stav 1. i 2. u vezi sa članom 153. stav 2. ZPP i načelom pravičnosti koje propisuje član 207. Porodičnog zakona, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković