Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж2 301/24 од 05.06.2024. године одбијена је жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П2 1772/23 од 13.03.2024. године.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, из чије садржине произилази да другостепену пресуду побија у делу којим је потврђена првостепена пресуда у ставу трећем изреке, у односу на почетак обавезе издржавања, из свих разлога предвиђених чланом 407. Закона о парничном поступку.

Испитујући побијану другостепену пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11.. 10/23) у вези са чланом 202. Породичног закона, Врховни суд је утврдио да је ревизија делимично основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, странке су закључиле брак 12.06.2004. године и имају двоје заједничке деце: малолетну ВВ, рођену ...2008. године и ГГ, рођену ...2004. године. Брак странака је разведен правноснажном пресудом 22.06.2023. године. Странке су и након подношења тужбе живеле са малолетном ВВ у стану које је власништво туженог, а по окончању брачне заједнице, тужени ББ са малолетном ћерком остао је да живи у том стану. Тужиља је по престанку брачне заједнице са туженим, организовала живот у родитељској кући у ... . Првостепени суд је малолетну ВВ поверио оцу на самостално вршење родитељског права и одредио виђење детета са мајком по договореном моделу. Тужиља је обавезана да на име свог доприноса издржавању малолетне ВВ плаћа месечно 10.000,00 динара, а њена обавеза утврђена је од подношења тужбе. Применом одредаба члана 6. тачка 1, члана 226, члана 60. став 1, члана 61, члана 68. став 2, члана 77. став 3, члана 160, члана 161 став 1 и члана 162. Породичног закона и одредби члана 3. став 1 и 2, члана 27. став 1. и 2. и члана 9. став 3. Конвенције о правима детета, одлучено је као у првостепеној пресуди, при чему је одлука о трошковима поступка донета применом члана 207. Породичног закона.

Другостепени суд је одбио жалбу тужиље и потврдио првостепену пресуду, прихватајући утврђено чињенично стање и примењено материјално право.

Тужиља у ревизији наводи да се не противи висини одређене обавезе законског издржавања од 10.000,00 динара месечно, али се противи што је њена обавеза одређена од подношења тужбе. Истиче да је тужбу она поднела, да не постоји захтев туженог за издржавање малолетног детета, нити је тужени одредио рокове за почетак обавезе тужиље, због чега сматра да је пред другостепеним судом учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 3. став 1. ЗПП, и погрешно примењено материјално право када је њена обавеза да доприноси издржавању малолетног детета одређена од подношења тужбе, а не од правноснажности и извршности пресуде.

По оцени Врховног суда, наводи ревидента да је суд одлучујући о издржавању малолетне ВВ и обавезујући тужиљу да плаћа допринос за њено издржавање, прекорачио тужбени захтев и одлучио о непостојећем захтеву, те учинио битну повреду одредаба парничног поступка, нису основани. Према одредби члана 226. Породичног закона суд је дужан да у брачном спору одлучи о вршењу родитељског права, а самим тим и о доприносу родитеља који не врши родитељско право у издржавању малолетног детета које му није поверено, без обзира да ли је такав захтев постављени или није. При томе, када одлучује о издржавању, суд није везан границама тужбеног захтева за издржавање, сходно члану 281. Породичног закона. Одлуку о висини и почетку обавезе издржавања малолетног детета, суд доноси применом чланова 160 – 164. Породичног закона и водећи рачуна о најбољем интересу малолетног детета, сходно одредбама чланова 6. и 266. став 1. истог закона. У конкретном случају, тужиља је поднела тужбу 27.09.2022. године, ради развода брака, поверавања заједничке деце (од којих је једно у међувремену постало пунолетно), издржавања деце и уређења личних односа, па како суд у овој врсти спора није везан границама тужбеног захтева али је у обавези да одлучи о свим сегментима вршења родитељског права (повери малолетног детета, уређењу личног односа и издржавању), то је овлашћен да донесе одлуку којом ће обавезати тужиљу да доприноси издржавању малолетног детета које је поверено туженом на самостално вршење родитељског права, без обзира да ли је такав захтев постављен. Међутим, код утврђене чињенице да је тужиља и након подношења тужбе живела у истом стану са малолетном ВВ и туженим, да из исказа странака, па и туженог, произилази да су храну спремали и он и тужиља, да је по окончању заједнице живљења малолетна ВВ остала у стану са оцем, да се странке нису изјасниле о томе када се тачно тужиља иселила из стана у коме су сви заједно живели, а да из списа произилази да је тужени тек на рочишту за главну расправу одржаном 13.03.2024. године истакао захтев за издржавање малолетног детета од стране тужиље, то је, по оцени овог суда, погрешно примењено материјално право када је обавеза тужиље од по 10.000,00 динара месечно на име доприноса за издржавање малолетног детета, одређена од подношења тужбе па до 13.03.2024. године. Како обавеза тужиље тече од 13.03.20024. године, то је неосновано указивање у ревизији да њена обавеза треба бити одређена од правноснажности и извршности пресуде, па је у том делу ревизија неоснована.

Имајући у виду изнето, на основу члана 416. став 1. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке, а на основу члана 414. став 1. ЗПП, као у ставу другом изреке.

Тужиљи нису досуђени тражени трошкови ревизијског поступка, имајући у виду да је делимично успела са изјављеном ревизијом, па је применом члана 165. став 1. и 2. у вези са чланом 153. став 2. ЗПП и начелом правичности које прописује члан 207. Породичног закона, одлучено као у трећем ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић