Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Tuženi su podneli odgovor na reviziju.

Posebna revizija je, prema odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, o kome odlučuje u vezi s navedenim i članom 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23) Vrhovni sud, ceneći da li postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Pravnosnažnom presudom odbijen je tužbeni zahtev da se obavežu tuženi da sa tužiocima zaključe ugovor o prenosu prava svojine bez naknade na predmetnoj nepokretnosti, u udelima utvrđenim sporazumom o međusobnom regulisanju prava i obaveza zaključenim između parničnih stranaka 24.12.2014. godine, a usvojen protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti tog sporazuma. Prema stanovištu drugostepenog suda, sporazum zaključen između parničnih stranaka 24.12.2014. godine po svom sadržaju i ugovorenim obavezama predstavlja predugovor o prometu nepokretnosti, kojim su uređene obaveze potpisnika u pogledu zaključenja ugovora o prenosu prava svojine na predmetnoj parceli u udelima određenim sporazumom (udeo od 29% na strani tuženih prema 71% koliko bi tuženi bili u obavezi da prenesu u vlasništvo tužilaca) i isti ne proizvodi pravno dejstvo jer nije zaključen u formi predviđenoj odredbom čl. 4. stav 3. u vezi sa stavom 1. Zakona o prometu nepokretnosti, u vezi sa odredbom čl. 93. (solemnizacija) i odredbom čl. 84. Zakona o javnom beležništvu. Ovo imajući u vidu odredbu člana 45. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor, ako je propisana forma uslov punovažnosti ugovora, kao što je to u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, kao i sadržinu revizije, po oceni Vrhovnog suda u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, a ne postoji ni potreba novog tumačenja prava. Pobijana presuda zasnovana je na primeni relevantnih odredbi materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje u konkretnom predmetu, a tužioci uz reviziju nisu dostavili pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju sudova u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pa nije ispunjen zakonski uslov koji se odnosi na potrebu za ujednačavanjem sudske prakse.

Pobijana presuda ne odstupa od pravnog stava usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.11.2018. godine, izraženog u brojnim odlukama ovog suda, prema kome se ugovori o prometu nepokretnosti koji su zaključeni u vreme važenja ranijih zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik SRS“ broj 43/81 ... 40/89, „Službeni glasnik RS“ broj 53/93 sa izmenama i dopunama i „Službeni glasnik RS“ broj 42/98 i 111/09) mogu konvalidirati ukoliko su ispunjeni uslovi za konvalidaciju propisani tim zakonima, bez obzira na vreme podnošenja tužbe. Naime, raniji zakoni o prometu nepokretnosti propisivali su mogućnost konvalidacije ugovora o prometu nepokretnosti koji je zaključen u pismenom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni kod suda. Međutim, predmetni sporazum (predugovor), koji nije zaključen u propisanoj formi (u obliku javnobeležnički potvrđene isprave) zaključen je u vreme važenja sadašnjeg Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br, 93/14, 121/14, 6/15), koji ne dozvoljava mogućnost konvalidacije ugovora o prometu nepokretnosti koji nije sačinjen u zakonom propisanoj formi, već kao posledicu propisuje da takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo (član 4. stav 4).

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 11.01.2018. godine (kada je vrednost evra po srednjem kursu iznosila 118,7742 dinara), a protivtužba 28.11.2018. godine (kada je vrednost evra po srednjem kursu iznosila 118,3974 dinara), a kao vrednost predmeta spora i po tužbi i po protivtužbi označen je iznos od 4.000.000,00 dinara (odnosno iznos nešto manji od 33.790 evra).

S obzirom da u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora po tužbi i po protivtužbi ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužilaca-protivtuženih nije dozvoljena i na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković