Против наведене правноснажне пресуде донете у другом степену тужиоци су благовремено изјавили ревизију због погрешне примене материјалног права, позивајући се на члан 404. Закона о парничном поступку (посебна ревизија).

Тужени су поднели одговор на ревизију.

Посебна ревизија је, према одредбама члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; у даљем тексту: ЗПП), изузетно правно средство које се, због погрешне примене материјалног права, може изјавити против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, о коме одлучује у вези с наведеним и чланом 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 10/23) Врховни суд, ценећи да ли постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначавањем судске праксе или новим тумачењем права.

Правноснажном пресудом одбијен је тужбени захтев да се обавежу тужени да са тужиоцима закључе уговор о преносу права својине без накнаде на предметној непокретности, у уделима утврђеним споразумом о међусобном регулисању права и обавеза закљученим између парничних странака 24.12.2014. године, а усвојен противтужбени захтев за утврђење ништавости тог споразума. Према становишту другостепеног суда, споразум закључен између парничних странака 24.12.2014. године по свом садржају и уговореним обавезама представља предуговор о промету непокретности, којим су уређене обавезе потписника у погледу закључења уговора о преносу права својине на предметној парцели у уделима одређеним споразумом (удео од 29% на страни тужених према 71% колико би тужени били у обавези да пренесу у власништво тужилаца) и исти не производи правно дејство јер није закључен у форми предвиђеној одредбом чл. 4. став 3. у вези са ставом 1. Закона о промету непокретности, у вези са одредбом чл. 93. (солемнизација) и одредбом чл. 84. Закона о јавном бележништву. Ово имајући у виду одредбу члана 45. став 1. Закона о облигационим односима према којој прописи о форми главног уговора важе и за предуговор, ако је прописана форма услов пуноважности уговора, као што је то у конкретном случају.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин пресуђења, као и садржину ревизије, по оцени Врховног суда у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, односно правних питања у интересу равноправности грађана, а не постоји ни потреба новог тумачења права. Побијана пресуда заснована је на примени релевантних одредби материјалног права на утврђено чињенично стање у конкретном предмету, а тужиоци уз ревизију нису доставили правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању судова у битно сличној чињеничној и правној ситуацији, па није испуњен законски услов који се односи на потребу за уједначавањем судске праксе.

Побијана пресуда не одступа од правног става усвојеног на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 02.11.2018. године, израженог у бројним одлукама овог суда, према коме се уговори о промету непокретности који су закључени у време важења ранијих закона о промету непокретности („Службени гласник СРС“ број 43/81 ... 40/89, „Службени гласник РС“ број 53/93 са изменама и допунама и „Службени гласник РС“ број 42/98 и 111/09) могу конвалидирати уколико су испуњени услови за конвалидацију прописани тим законима, без обзира на време подношења тужбе. Наиме, ранији закони о промету непокретности прописивали су могућност конвалидације уговора о промету непокретности који је закључен у писменом облику, на коме потписи уговарача нису оверени код суда. Међутим, предметни споразум (предуговор), који није закључен у прописаној форми (у облику јавнобележнички потврђене исправе) закључен је у време важења садашњег Закона о промету непокретности („Службени гласник РС“, бр, 93/14, 121/14, 6/15), који не дозвољава могућност конвалидације уговора о промету непокретности који није сачињен у законом прописаној форми, већ као последицу прописује да такав уговор не производи правно дејство (члан 4. став 4).

Из наведених разлога, Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној на основу члана 404. ЗПП, због чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП и утврдио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари је поднета 11.01.2018. године (када је вредност евра по средњем курсу износила 118,7742 динара), а противтужба 28.11.2018. године (када је вредност евра по средњем курсу износила 118,3974 динара), а као вредност предмета спора и по тужби и по противтужби означен је износ од 4.000.000,00 динара (односно износ нешто мањи од 33.790 евра).

С обзиром да у конкретном случају вредност предмета спора по тужби и по противтужби не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, Врховни суд је утврдио да ревизија тужилаца-противтужених није дозвољена и на основу члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић