Ceneći dozvoljenost i osnovanost izjavljene revizije na osnovu čl. 404. i 408. ZPP Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni zakonski uslovi da se o izjavljenoj reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, kao i da je izjavljena revizija osnovana. Naime, pravni stav nižestepenih sudova o pravnoj prirodi sporazuma koji su međusobno zaključile stranke nije u skladu sa ustaljenom sudskom praksom i pravilnom primenom materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženikov otac BB bio je korisnik komunalnih usluga koje je pružao tužilac, te je u trenutku smrti 16.01.2005. godine ostao dug pokojnog BB prema tužiocu u iznosu od 120.560,23 dinara u šta spadaju i troškovi izvršenja koje je bilo pokrenuto radi naplate osnovnog duga od 117.881,23 dinara. Tužilac je sa tuženim 16.08.2010. godine zaključio sporazum o regulisanju pomenutog duga kojim se obavezao tuženi da taj dug isplati u 24 mesečne rate sa dospećem prve rate 20.12.2010. godine, a zadnje rate 20.11.2011. godine, a po tom sporazumu tuženi nije uplatio nijednu od navedenih rata, zbog čega je i podneta tužba radi naplate istog duga. Nižestepeni sudovi nalaze da pomenuti sporazum ne može biti osnov za utvrđivanje obaveze tuženog prema tužiocu jer je isti zaključen posle smrti dužnika BB te da otuda isti po Zakonu o obligacionim odnosima ne ispunjava uslove ni za jedan pravni posao kojim bi ta obaveza bila preneta na tuženog sa glavnog dužnika. S obzirom da tužilac nije pružio dokaze o vrednosti imovine koju je tuženi nasledio od svog oca sada pokojnog BB to ne postoji osnov ni da tuženi odgovara za dugove ostavioca, pa imajući u vidu sve navedeno nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev odbili kao neosnovan.

Ovakav zaključak nižestepenih sudova se za sada ne može prihvatiti kao pravilan. Nije sporan stav nižestepenih sudova o uslovima za zaključenje ugovora o pristupanju dugu, preuzimanju ispunjenja, nezvanom vršenju tuđih poslova i drugo, što je navedeno u odlukama nižestepenih sudova odnosno da je za takve ugovore potrebno da je glavni dužnik živ. Međutim, odredbom člana 99. stav 1. ZOO je ustanovljeno osnovno pravilo pri tumačenju ugovora, odnosno da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase. U konkretnom slučaju postoji sporazum između stranaka po kome se tuženi obavezao da tužiocu isplati sporni iznos neplaćenih komunalnih usluga koje su ostale nenamirene nakon smrti njegovog oca. U tekstu sporazuma se ne pominje ni preuzimanje duga niti pristupanje dugu, niti nezvano vršenje tuđih poslova, niti bilo šta drugo na šta se pozivaju nižestepeni sudovi kada nalaze da bi takvi pravni poslovi bili ništavi iz razloga koji je ranije naveden. U odlukama nižestepenih sudova nema razloga o tome zašto sudovi sporazum ne tumače onako kako glasi već smatraju da on u sebi prikriva neke druge pravne poslove koji su protivni prinudnim propisima. Takođe ni pravilo o teretu dokazivanja za eventualnu odgovornost naslednika za dugove ostavioca nižestepeni sudovi ne primenjuju pravilno jer je u tom slučaju dužnost poverioca, u ovom slučaju tužioca, da dokaže da je tuženi pravni sledbenik, naslednik ostavioca, a to da li je tuženi nasledio imovinu ostavioca u vrednosti koja pokriva visinu potraživanja stvar je dokazivanja tuženog u parnici, a ne tužioca kako to smatraju nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu navedeno proizilazi da zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje u postupku nije potpuno i pravilno utvrđeno, a što je razlog za ukidanje nižestepenih odluka na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku nižestepeni sudovi će imati u vidu sve što je napred navedeno, pa će nakon pravilne primene materijalnog prava, ocene zaključenog sporazuma i drugog što je napred navedeno doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić