Ценећи дозвољеност и основаност изјављене ревизије на основу чл. 404. и 408. ЗПП Врховни касациони суд је нашао да су испуњени законски услови да се о изјављеној ревизији одлучује као о изузетно дозвољеној, као и да је изјављена ревизија основана. Наиме, правни став нижестепених судова о правној природи споразума који су међусобно закључиле странке није у складу са устаљеном судском праксом и правилном применом материјалног права.

Према утврђеном чињеничном стању, тужеников отац ББ био је корисник комуналних услуга које је пружао тужилац, те је у тренутку смрти 16.01.2005. године остао дуг покојног ББ према тужиоцу у износу од 120.560,23 динара у шта спадају и трошкови извршења које је било покренуто ради наплате основног дуга од 117.881,23 динара. Тужилац је са туженим 16.08.2010. године закључио споразум о регулисању поменутог дуга којим се обавезао тужени да тај дуг исплати у 24 месечне рате са доспећем прве рате 20.12.2010. године, а задње рате 20.11.2011. године, а по том споразуму тужени није уплатио ниједну од наведених рата, због чега је и поднета тужба ради наплате истог дуга. Нижестепени судови налазе да поменути споразум не може бити основ за утврђивање обавезе туженог према тужиоцу јер је исти закључен после смрти дужника ББ те да отуда исти по Закону о облигационим односима не испуњава услове ни за један правни посао којим би та обавеза била пренета на туженог са главног дужника. С обзиром да тужилац није пружио доказе о вредности имовине коју је тужени наследио од свог оца сада покојног ББ то не постоји основ ни да тужени одговара за дугове оставиоца, па имајући у виду све наведено нижестепени судови су тужбени захтев одбили као неоснован.

Овакав закључак нижестепених судова се за сада не може прихватити као правилан. Није споран став нижестепених судова о условима за закључење уговора о приступању дугу, преузимању испуњења, незваном вршењу туђих послова и друго, што је наведено у одлукама нижестепених судова односно да је за такве уговоре потребно да је главни дужник жив. Међутим, одредбом члана 99. став 1. ЗОО је установљено основно правило при тумачењу уговора, односно да се одредбе уговора примењују онако како гласе. У конкретном случају постоји споразум између странака по коме се тужени обавезао да тужиоцу исплати спорни износ неплаћених комуналних услуга које су остале ненамирене након смрти његовог оца. У тексту споразума се не помиње ни преузимање дуга нити приступање дугу, нити незвано вршење туђих послова, нити било шта друго на шта се позивају нижестепени судови када налазе да би такви правни послови били ништави из разлога који је раније наведен. У одлукама нижестепених судова нема разлога о томе зашто судови споразум не тумаче онако како гласи већ сматрају да он у себи прикрива неке друге правне послове који су противни принудним прописима. Такође ни правило о терету доказивања за евентуалну одговорност наследника за дугове оставиоца нижестепени судови не примењују правилно јер је у том случају дужност повериоца, у овом случају тужиоца, да докаже да је тужени правни следбеник, наследник оставиоца, а то да ли је тужени наследио имовину оставиоца у вредности која покрива висину потраживања ствар је доказивања туженог у парници, а не тужиоца како то сматрају нижестепени судови у конкретном случају.

Имајући у виду наведено произилази да због погрешне примене материјалног права, чињенично стање у поступку није потпуно и правилно утврђено, а што је разлог за укидање нижестепених одлука на основу члана 416. став 2. ЗПП.

У поновном поступку нижестепени судови ће имати у виду све што је напред наведено, па ће након правилне примене материјалног права, оцене закљученог споразума и другог што је напред наведено донети на закону засновану одлуку.

Председник већа - судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић