Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja (rođena 1939. godine) i tuženi (rođen 1941. godine) zaključili su brak tokom 1965. godine. Brak stranaka nije razveden, ali je zajednica života stranaka prestala pre više od 10 godina. Stranke imaju dva punoletna sina, sa kojima tužilja živi u zajedničkom domaćinstvu. Tužilja nikada nije radila - bila je domaćica, tako da nije ostvarila pravo na penziju. Njeno zdravstveno stanje je pogoršano. Tuženi prima penziju u iznosu od oko 25.000,00 dinara mesečno. Za zadovoljavanje tužiljinih potreba neophodan je iznos od 15.000,00 dinara mesečno.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 151. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima.

Tužilja nema sredstava za izdržavanje - nije ostvarila pravo na penziju, niti ima drugih prihoda ili imovine od koje bi mogla ostvariti prihode i sredstva za sopstveno izdržavanje. S`obzirom na svoju životnu dob (81 godinu), nije sposobna za rad, pa su zato kumulativno ispunjeni uslovi predviđeni navedenom zakonskom odredbom - nedostatak sredstava za izdržavanje i nesposobnost za rad, potrebni za ostvarenje prava na izdržavanje od tuženog. U konkretnom slučaju, ovo pravo tužilje proizilazi i iz dugogodišnjeg ostvarivanja bračnih dužnosti tokom bračne zajednice koja je trajala 40 godina, u kom periodu je tužilja obavljala sve poslove u domaćinstvu, da bi sa starošću opala njena sposobnost za rad i mogućnost da na taj način eventualno ostvari prihode od kojih bi se izdržavala.

Suprotno navodima revizije, nema pogrešne primene materijalnog prava - stava 3. člana 151. Porodičnog zakona, kojim je propisano da nema pravo na izdržavanje supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika. Postojanje očigledne nepravde tuženi u reviziji i tokom postupka obrazlaže tvrdnjama da je tužilja napustila bračnu zajednicu i da živi sa sinovima u kući koja je njegovo vlasništvo, odnosno pogoršanjem svog zdravstvenog stanja.

Iz izvedenih dokaza - iskaza stranaka, ne proizilazi da je zajednica života tužilje i tuženog prestala tužiljinom krivicom, odnosno zato što je ona bez opravdanih razloga napustila bračnu zajednicu sa tuženim. Tuženi ne pruža dokaze da je kuća u kojoj tužilja živi sa sinovima njegova posebna imovina, u smislu člana 168. Porodičnog zakona. Obe stranke se nalaze u poznom životnom dobu i pogoršanog su zdravstvenog stanja, pa su zato nesposobne za privređivanje, ali je životna situacija tužilje koja nema prihode niti imovinu od koje bi se izdržavala teža od životne situacije tuženog koji prima penziju. Tuženi je po osnovu pogoršanog zdravstvenog stanja ostvario pravo na tuđu negu i pomoć, u odnosu na koje primanje izdržavanje nije određeno u procentualnom iznosu, niti isto može biti predmet izvršenja u slučaju ako tuženi dobrovoljno ne ispunjava obavezu izdržavanja tužilje (član 257. Zakona o izvršenju i obezbeđenju).

Uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja, dosuđeno izdržavanje svojom visinom odgovara mogućnostima tuženog u odnosu na kojeg tužilja, saglasno članu 166. stav 1. Porodičnog zakona, prvenstveno ostvaruje pravo na izdržavanje.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić