Према утврђеном чињеничном стању, тужиља (рођена 1939. године) и тужени (рођен 1941. године) закључили су брак током 1965. године. Брак странака није разведен, али је заједница живота странака престала пре више од 10 година. Странке имају два пунолетна сина, са којима тужиља живи у заједничком домаћинству. Тужиља никада није радила - била је домаћица, тако да није остварила право на пензију. Њено здравствено стање је погоршано. Тужени прима пензију у износу од око 25.000,00 динара месечно. За задовољавање тужиљиних потреба неопходан је износ од 15.000,00 динара месечно.

На овако утврђено чињенично стање, нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Одредбом члана 151. став 1. Породичног закона прописано је да супружник који нема довољно средстава за издржавање, а неспособан је за рад или је незапослен, има право на издржавање од другог супружника сразмерно његовим могућностима.

Тужиља нема средстава за издржавање - није остварила право на пензију, нити има других прихода или имовине од које би могла остварити приходе и средства за сопствено издржавање. С`обзиром на своју животну доб (81 годину), није способна за рад, па су зато кумулативно испуњени услови предвиђени наведеном законском одредбом - недостатак средстава за издржавање и неспособност за рад, потребни за остварење права на издржавање од туженог. У конкретном случају, ово право тужиље произилази и из дугогодишњег остваривања брачних дужности током брачне заједнице која је трајала 40 година, у ком периоду је тужиља обављала све послове у домаћинству, да би са старошћу опала њена способност за рад и могућност да на тај начин евентуално оствари приходе од којих би се издржавала.

Супротно наводима ревизије, нема погрешне примене материјалног права - става 3. члана 151. Породичног закона, којим је прописано да нема право на издржавање супружник ако би прихватање његовог захтева за издржавање представљало очигледну неправду за другог супружника. Постојање очигледне неправде тужени у ревизији и током поступка образлаже тврдњама да је тужиља напустила брачну заједницу и да живи са синовима у кући која је његово власништво, односно погоршањем свог здравственог стања.

Из изведених доказа - исказа странака, не произилази да је заједница живота тужиље и туженог престала тужиљином кривицом, односно зато што је она без оправданих разлога напустила брачну заједницу са туженим. Тужени не пружа доказе да је кућа у којој тужиља живи са синовима његова посебна имовина, у смислу члана 168. Породичног закона. Обе странке се налазе у позном животном добу и погоршаног су здравственог стања, па су зато неспособне за привређивање, али је животна ситуација тужиље која нема приходе нити имовину од које би се издржавала тежа од животне ситуације туженог који прима пензију. Тужени је по основу погоршаног здравственог стања остварио право на туђу негу и помоћ, у односу на које примање издржавање није одређено у процентуалном износу, нити исто може бити предмет извршења у случају ако тужени добровољно не испуњава обавезу издржавања тужиље (члан 257. Закона о извршењу и обезбеђењу).

Узимајући у обзир све околности случаја, досуђено издржавање својом висином одговара могућностима туженог у односу на којег тужиља, сагласно члану 166. став 1. Породичног закона, првенствено остварује право на издржавање.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић