Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 404. stav 2 Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana da se dozvoli odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Predmet tražene pravne zaštite je nedopustivost izvršenja određenog rešenjem o izvršenju na osnovu verodostojne isprave-menice i zaključkom o sprovođenju izvršenja, koji je usvojen. Po oceni sudova tužilja kao savesni i zakoniti držalac sporne nepokretnosti po punovažnom pravnom osnovu – izvršenom ugovoru o kupoprodaji, usmerenom na prenos prava svojine i zaključenom pet godina pre nego što je određeno izvršenje, ima pravo da sprečava izvršenje na stečenoj nepokretnosti, te je primenom odredbe člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 sa izmenama i dopunama) proglašena nedopustivost takvog izvršenja. Pravo na sudsku zaštitu imaju i vanknjižni vlasnici koji imaju punovažan pravni osnov i koji se nalaze u državini nepokretnosti, kao što je u konkretnom slučaju, a činjenica da saglasno članu 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa upis nije izvršen, nije od značaja, s obzirom da Zakon o izvršenju i obezbeđenju pod pravom koje sprečava izvršenje ne podrazumeva samo upisano pravo svojine, već i pravo savesnog kupca kome je nepokretnost prodata i predata u posed i koji na osnovu punovažnog pravnog osnova istu drži, dakle poseduje kvalifikovanu svojinsku državinu. Tužilja je prema trećim licima pretpostavljeni vlasnik sa vlasničkim ovlašćenjima i pravom zaštite prema njima. Tužena uz reviziju nije dostavila niti se pozvala na presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju sudova u istoj ili bitno sličnoj činjeničnopravnoj stvari.

Imajući u vidu da se radi o parnici u kojoj odluka o osnovanosti tužbenog zahteva zavisi od utvrđenja činjenica u svakom konkretnom slučaju, relevantnih za primenu materijalnog prava, a nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni za novim tumačenjem prava, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, pa je u skladu s tim odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizija na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 07.05.2018. godine, a vrednost predmeta spora je 413.649,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu sa zahtevom za nenovčano potraživanje u kome utvrđena vrednost predmeta spora ne prelazi zakonom propisani imovinski cenzus za dopuštenost revizije po članu 403. stav 3. ZPP, to je Vrhovni sud našao da izjavljena revizija nije dozvoljena.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković