Тужиља је поднела одговор на ревизију.

Испитујући дозвољеност ревизије применом члана 404. став 2 Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11 ... 10/23), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови из става 1. истог члана да се дозволи одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној.

Одредбом члана 404. став 1. ЗПП прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Предмет тражене правне заштите је недопустивост извршења одређеног решењем о извршењу на основу веродостојне исправе-менице и закључком о спровођењу извршења, који је усвојен. По оцени судова тужиља као савесни и законити држалац спорне непокретности по пуноважном правном основу – извршеном уговору о купопродаји, усмереном на пренос права својине и закљученом пет година пре него што је одређено извршење, има право да спречава извршење на стеченој непокретности, те је применом одредбе члана 50. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11 са изменама и допунама) проглашена недопустивост таквог извршења. Право на судску заштиту имају и ванкњижни власници који имају пуноважан правни основ и који се налазе у државини непокретности, као што је у конкретном случају, а чињеница да сагласно члану 33. Закона о основама својинскоправних односа упис није извршен, није од значаја, с обзиром да Закон о извршењу и обезбеђењу под правом које спречава извршење не подразумева само уписано право својине, већ и право савесног купца коме је непокретност продата и предата у посед и који на основу пуноважног правног основа исту држи, дакле поседује квалификовану својинску државину. Тужиља је према трећим лицима претпостављени власник са власничким овлашћењима и правом заштите према њима. Тужена уз ревизију није доставила нити се позвала на пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању судова у истој или битно сличној чињеничноправној ствари.

Имајући у виду да се ради о парници у којoj одлука о основаности тужбеног захтева зависи од утврђења чињеница у сваком конкретном случају, релевантних за примену материјалног права, а нема потребе за уједначавањем судске праксе, разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни за новим тумачењем права, Врховни суд налази да нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, па је у складу с тим одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизија на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија тужене није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 07.05.2018. године, а вредност предмета спора је 413.649,00 динара.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору са захтевом за неновчано потраживање у коме утврђена вредност предмета спора не прелази законом прописани имовински цензус за допуштеност ревизије по члану 403. став 3. ЗПП, то је Врховни суд нашао да изјављена ревизија није дозвољена.

Из тог разлога, Врховни суд је применом одредбе члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранка Дражић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић