Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u poslovnom odnosu sa društvom „Futureprint“ d.o.o. Nova Pazova u periodu od 2007. godine do 2012. godine. Ovo društvo je imalo dugovanje prema tužiocu, pa je tokom 2014. godine učinjeno sravnjenje duga i tom prilikom je dogovoreno da tužena, kao većinski član i direktor dužnika, pristupi dugu prema tužiocu u svojstvu fizičkog lica. Dana 23.06.2014. godine zaključen je ugovor o preuzimanju duga u pisanoj formi, kojim se tužena obavezala da dug privrednog društva „Futureprint“ d.o.o. Nova Pazova, do iznosa od 52.000,00 evra, isplati tužiocu u roku od 24 meseca računajući od 01.09.2014. godine. Tužena nije ispunila obavezu po ovom ugovoru, smatrajući da nije dužnik po slovu ugovora, već je isti zaključen u ime i za račun društva čiji je direktor i čijim pečatom je overila taj pravni posao uz svoj potpis.

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi na osnovu članova 17, 262. stav 1. i 451. Zakona o obligacionim odnosima izvode zaključak da je tužbeni zahtev osnovan.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužene nije osnovana.

Pravilno su nižestepeni sudovi interpretirali i primenili član 451. Zakona o obligacionim odnosima u kome je propisano da ugovorom između poverioca i trećeg, kojim se ovaj obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika, treći stupa u obavezu pored dužnika. U konkretnom slučaju, ugovorom od 23.06.2014. godine tužena se obavezala prema tužiocu (poveriocu) da isplati dug dužnika „Futureprint“ d.o.o. Nova Pazova u iznosu od 52.000,00 evra. Obaveza tužene po tom osnovu je samostalna u odnosu na glavnog dužnika, pa kako po dospelosti nije platila navedeni dug, to je pravilnom primenom materijalnog prava obavezana na ispunjenje ugovora.

Neosnovani su revizijski navodi da je tužena obavezu po ugovoru o pristupanju dugu preuzela u ime i za račun privrednog društva, čiji je direktor i član, a ne u svoje lično ime, to jest kao fizičko lice. Tačno je da je na navedenom ugovoru tužena utisnula i pečat društva „Futureprint“ d.o.o. Nova Pazova. Međutim, na taj način nije mogla preuzeti obavezu u ime i za račun zastupanog pravnog lica jer pristupanje dugu, pored poverioca i dužnika, pretpostavlja i postojanje trećeg lica - pristupioca dugu. Ne može se, dakle, pristupiti sopstvenom dugu. U prilog postojanja pasivne legitimacije tužene ukazuju i navodi zakonskog zastupnika tužioca, da je tužena prema ranijem usmenom sporazumu garantovala za obaveze svog privrednog društva, ali i okolnost da je tužena u uvodu ugovora od 23.06.2014. godine navedena kao ugovarač - pristupilac dug po tom pravnom poslu. Sledom izloženog, nema dileme da je tužena ovaj ugovor zaključila u svoje ime i za svoj račun, a ne u ime i za račun pravnog lica.

Takođe, neosnovani su navodi revizije da je ovom predmetu trebalo da sudi privredni sud, a ne sud opšte nadležnosti. U konkretnom slučaju ne stoji bilo koji osnov za zasnivanje nadležnosti privrednog suda po članu 25. Zakona o obligacionim odnosima. Tužena je fizičko lice i samo izuzetno može biti stranka u sporu pred privrednim sudom, što ovde nije slučaj. Okolnost da je pristupila dugu privrednog društva ne može biti od uticaja na stvarnu nadležnost u ovom sporu, jer je tužena radi ispunjenja samostalne ugovorne obaveze, kao fizičko lice.

Nisu od uticaja ni navodi revizije da je odredba člana 3. ugovora o pristupanju dugu nepunovažna, budući da tužilac tužbom nije ni tražio zateznu kamatu za period na koji se ova ugovorna pogodba odnosi. Pri tom, čak i da je ova odredba ugovora nedozvoljena, to ne bi vodilo ništavosti celog ugovora u smislu člana 105. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer se odnosi na sporedno davanje - zateznu kamatu.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić