Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у пословном односу са друштвом „Футурепринт“ д.о.о. Нова Пазова у периоду од 2007. године до 2012. године. Ово друштво је имало дуговање према тужиоцу, па је током 2014. године учињено сравњење дуга и том приликом је договорено да тужена, као већински члан и директор дужника, приступи дугу према тужиоцу у својству физичког лица. Дана 23.06.2014. године закључен је уговор о преузимању дуга у писаној форми, којим се тужена обавезала да дуг привредног друштва „Футурепринт“ д.о.о. Нова Пазова, до износа од 52.000,00 евра, исплати тужиоцу у року од 24 месеца рачунајући од 01.09.2014. године. Тужена није испунила обавезу по овом уговору, сматрајући да није дужник по слову уговора, већ је исти закључен у име и за рачун друштва чији је директор и чијим печатом је оверила тај правни посао уз свој потпис.

Код напред утврђеног чињеничног стања нижестепени судови на основу чланова 17, 262. став 1. и 451. Закона о облигационим односима изводе закључак да је тужбени захтев основан.

По становишту Врховног касационог суда, ревизија тужене није основана.

Правилно су нижестепени судови интерпретирали и применили члан 451. Закона о облигационим односима у коме је прописано да уговором између повериоца и трећег, којим се овај обавезује повериоцу да ће испунити његово потраживање од дужника, трећи ступа у обавезу поред дужника. У конкретном случају, уговором од 23.06.2014. године тужена се обавезала према тужиоцу (повериоцу) да исплати дуг дужника „Футурепринт“ д.о.о. Нова Пазова у износу од 52.000,00 евра. Обавеза тужене по том основу је самостална у односу на главног дужника, па како по доспелости није платила наведени дуг, то је правилном применом материјалног права обавезана на испуњење уговора.

Неосновани су ревизијски наводи да је тужена обавезу по уговору о приступању дугу преузела у име и за рачун привредног друштва, чији је директор и члан, а не у своје лично име, то јест као физичко лице. Тачно је да је на наведеном уговору тужена утиснула и печат друштва „Футурепринт“ д.о.о. Нова Пазова. Међутим, на тај начин није могла преузети обавезу у име и за рачун заступаног правног лица јер приступање дугу, поред повериоца и дужника, претпоставља и постојање трећег лица - приступиоца дугу. Не може се, дакле, приступити сопственом дугу. У прилог постојања пасивне легитимације тужене указују и наводи законског заступника тужиоца, да је тужена према ранијем усменом споразуму гарантовала за обавезе свог привредног друштва, али и околност да је тужена у уводу уговора од 23.06.2014. године наведена као уговарач - приступилац дуг по том правном послу. Следом изложеног, нема дилеме да је тужена овај уговор закључила у своје име и за свој рачун, а не у име и за рачун правног лица.

Такође, неосновани су наводи ревизије да је овом предмету требало да суди привредни суд, а не суд опште надлежности. У конкретном случају не стоји било који основ за заснивање надлежности привредног суда по члану 25. Закона о облигационим односима. Тужена је физичко лице и само изузетно може бити странка у спору пред привредним судом, што овде није случај. Околност да је приступила дугу привредног друштва не може бити од утицаја на стварну надлежност у овом спору, јер је тужена ради испуњења самосталне уговорне обавезе, као физичко лице.

Нису од утицаја ни наводи ревизије да је одредба члана 3. уговора о приступању дугу непуноважна, будући да тужилац тужбом није ни тражио затезну камату за период на који се ова уговорна погодба односи. При том, чак и да је ова одредба уговора недозвољена, то не би водило ништавости целог уговора у смислу члана 105. став 1. Закона о облигационим односима, јер се односи на споредно давање - затезну камату.

На основу изнетог, применом члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа – судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић