Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2060/18 od 10.10.2018. godine odbijena je žalba tužilje i prvostepena presuda je potvrđena u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, sedmom i osmom izreke.

Protiv navedene pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja- protivtužena AA je blagovremeno, preko punomoćnika advokata izjavila reviziju, čijim navodima osporava utvrđeno činjenično stanje, ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao presudu drugostepenog suda u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14 i 87/18) i ustanovio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije se ukazuje na bitnu povredu odredaba paničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja ne može biti revizijski razlog, s obzirom na to da revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP mogu biti bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačke 6, 8, 10. i 11. ovog zakona, pod uslovom da su isticane i u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je dao ocenu o bitnim žalbenim navodima. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom. Zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, revizija ne može da se izjavi, propisuje član 407. stav 2. ZPP, tako da navodi revizije u vezi sa činjenicama ostaju bez uticaja. Revizija nije osnovana u navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA je tetka tuženom BB, a rođena sestra pokojne VV, koja je preminula u martu 2004. godine. Tuženi se u julu 1999. godine sa ... sa porodicom preselio u ... . Tada su mu značajno pomagale tetke VV koja je živela u ... i tužilja koja je tada sa suprugom živela u ..., obe dece nisu imale i održavale su međusobno bliske odnose. VV je živela sama u svom stanu u ... na ... broj ..., često su je posećivali tuženi i njegova porodica. VV se razbolela u 2003. godini, svoju bolest je krila od srodnika i izbegavala kontakte, a preminula je u martu 2004. godine. Rešenjem o nasleđivanju Opštinskog suda u Novom Sadu O 1247/04 od 27.10.2004. godine tužilja je oglašena naslednikom na zaostavštini iza pokojne VV, tako da je nasledila jednoiposoban stan na ... spratu višestambene zgrade u ... na ... broj ..., površine 51 m2, upisan u list nepokretnosti broj ... KO ... .

Tužilja je nakon smrti pokojne VV saopštila tuženom i njegovoj porodici da je poslednja želja pokojne VV bila da stan ostavi tuženom, pa da će u skladu sa tim ona postupiti. Tuženi je na poziv tužilje došao u ... radi sklapanja ugovora 21.11.2015. godine. Tekst ugovora je bio priprimljen. Tuženi je pročitao tekst ugovora i u prisustvu tužilje i advokata upitao da li treba da izvršava obaveze koje su unete u tekst ugovora i sa kojih razloga je to učinjeno, pa mu je rečeno da je takav ugovor sačinjen kako drugi tetkini naslednici ne bi mogli da traže da naslede stan, a tužilja je tome dodala da ona ima novca i da tuženi ne treba da joj daje novac.

Predmetni ugovor, naslovljen kao ugovor o doživotnom izdržavanju, između tuženog kao davaoca izdržavanja i tužilje kao primaoca izdržavanja, zaključen je 21.11.2005. godine u ..., a overen je od strane sudije Opštinskog suda u Novom Sadu 12.05.2006. godine pod brojem 2R 150/06, u prisustvu ugovornika upozorenih na posledice zaključenja tog ugovora. U ugovoru je navedeno da se davalac izdržavanja obavezuje da će primaoca izdržavanja izdržavati na način i pod uslovima koji će joj obezbediti i omogućiti pristojan život prema njenim godinama i zdravstvenom stanju, da će joj obezbediti dodatno mesečno 2.000,00 dinara kako bi se omogućilo angažovanje trećih lica za održavanje domaćinstva, voditi računa o nabavci i dopremanju ogreva i namirnica, te nakon smrti sahraniti u skladu sa mesnim običajima, a da primalac izdržavanja na ime naknade za izdržavanje daje davaocu izdržavanja pravo vlasništva na označenom stanu, pri tom se u članu 3. navodi da je primalac vlasnik stana postala kao naslednik iza svoje pokojne sestre VV kojoj je davalac izdržavanja srodnik koji je o pokojnoj VV vodio računa, no kako VV nije stigla za života da sa davaocem izdržavanja sačini ugovor o doživotnom izdržavanju, a njena je želja bila da je nasledi ovde davalac izdržavanja, primalac izdržavanja se odlučila za zaključenje ovakvog ugovora, kako bi predmetni stan posle njene smrti pripao davaocu izdržavanja. Nakon zaključenja ugovora tuženi je telefonskim putem redovno zvao tužilju, interesovao se da li joj je nešto potrebno, ali mu je ona govorila da joj ništa ne treba. Između stranaka je postojao usmeni dogovor da ukoliko se desi da se tužilja toliko razboli da mora da bude smeštena u dom i ukoliko njeni prihodi ne budu dovoljni za plaćanje doma, da će tuženi u tom slučaju dodati sredstva koja nedostaju. Predmetni stan je nakon zaključenja ugovora korišćen tako da je jedna soba u tom stanu ostavljena tužilji da je koristi da prespava kada dođe u ..., a suposed je imao tuženi, čija je sestra u stanu živela do 2008. godine, zatim povremeno tuženi izdavao stan u zakup, a prema dogovoru sa tužiljom bio u obavezi da izmiruje račune. Zbog neplaćenih troškova za stan, tužilja je od tuženog zatražila da joj vrati ključeve stana, što je on i učinio. Tužilja nije nikada tražila od tuženog da preuzme brigu o njoj ili da snosi kakve troškove u njenom izdržavanju, odnosno podmirenju njenih potreba. Stranke nisu u kontaktu od početka 2017. godine.

Drugostepeni sud je prihvatio kao pravilno utvrđenje prvostepenog suda da je volja ugovornih strana bila da zaključe ugovor o poklonu, a ne ugovor o doživotnom izdržavanju. Na tačnost takvog utvrđenja ukazuju činjenice da tužilja još od zaključenja ugovora pa u daljem tokom niza godina i promena nastalih nakon smrti supruga, nikad nije tražila izdržavanje od tuženog, niti je tuženi činio kakva davanja, što je dovedeno u vezu sa činjenicama o sadržini člana 3. ugovora zaključenog između stranaka iz kojih proizlazi da je stvarna namera i volja tužilje bila da predmetni stan pokloni tuženom. Iz sklopa relevantnih okolnosti slučaja proistekao je zaključak da je tužilja imala nameru da predmetni stan pokloni tuženom, kao i da je zajednička namera ugovornih strana bila da nastanu dejstva ugovora o poklonu, a ne ugovora o doživotnom izdržavanju. Činjenica o kasnijoj promeni stava tužilje, odnosno okolnost da se ona krajem 2016. godine predomislila u pogledu načina raspolaganja predmetnim stanom, ne znači da u vreme zaključenja ugovora nije imala volju da učini poklon tuženom, pa ne utiče na drugačiji zaključak o stvarnoj volji i nameri prisutnoj u vreme zaključenja ugovora. Za ocenu da je zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju simulovan, a da je ugovor o poklonu disimulovan ugovor, činjenični i pravni razlozi su navedeni u obrazloženjima presuda nižestepenih sudova.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda, zasnovano na pravilnoj primeni člana 66. Zakona o obligacionim odnosima, kod utvrđenja da je ugovor o doživotnom izdržavanju simulovan, a da je ugovor o poklonu disimulovan ugovor. Obrazloženo je da se kod disimulovanog pravnog posla utvrđuje sadržina planiranog ugovora kroz skrivenu izjavu u prividnom poslu, a da je takva izjava tužilje sadržana u članu 3. spornog ugovora, što je vidljivo iz sadržine tog člana, a takođe i daljeg držanja i ponašanja stranaka. Podržano je i stanovište o neosnovanosti primarnog i eventualnog tužbenog zahteva tužilje, za raskid odnosno poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju. Razlog tome je pravilna primena člana 194. i člana 195. Zakona o nasleđivanju, člana 66. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi člana 26. istog zakona i pravila o ugovoru o poklonu iz paragrafa 561. Srpskog građanskog zakonika, te člana 111. i 117. Zakona o obligacionim odnosima, u sadržini navedenoj u obrazloženjima presuda nižestepenih sudova.

Revizija nije osnovana u navodima da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravnosnažnom presudom pravilno primenjeno materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje koje ne može biti predmet pobijanja u revizijskom postupku. Pravne razloge nižestepenih sudova podržava kao pravilne. Ukazuje da u raspravljanju o spornom ugovoru, sud je ovlašćen bio da istraži stvarnu volju i nameru ugovornika koji su pristupili njegovom zaključenju, pa u skupu utvrđenih činjenica oceni pravnu prirodu i sadržinu onog što je bilo obuhvaćeno podudarnim htenjem stranaka, te kvalifikuje da se prividnim ugovorom prikriva drugi ugovor i da taj ugovor važi s obzirom da su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. U konkretnom slučaju, prividan je ugovor o doživotnom izdržavanju, a važeći je ugovor o poklonu. Nije osnovan zahtev da se raskine, odnosno poništi, ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je kao prividan ništav. Član 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisuje da prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama.

Revizija ne može biti prihvaćena u navodima da je pažnja neopravdano posvećena nepotrebnoj odredbi ugovora o doživotnom izdržavanju sadržanoj u članu 3. ugovora, uz istovremeno isticanje o nepostojanju motiva tužilje da tuženom besteretno pokloni stan koji je nasledila iza pokojne sestre.

Opravdano je s pažnjom cenjena sadržina spornog ugovora, posebno člana 3, te cenjeno i ponašanje stranaka iz kojeg ne proizlazi da su držale da se ugovorom zasnivaju kakve materijalne obaveze tuženog prema tužilji. Sadržina navedene ugovorne odredbe je potpuno jasna i ne ostavlja prostor drugačijem tumačenju o nameri i motivu tužilje, po čijoj je inicijativi tuženi pristupio zaključenju ugovora kojim tužilja vrši raspolaganje stanom nasleđenim od sestre u njegovu korist, imajući u vidu da ona iskazuje opredeljenje tužilje da sa tuženim zaključi ugovor iz pijateta prema pokojnoj sestri o kojoj je tuženi vodio računa, kako bi njemu pripao stan koji je tužilja nasledila od pokojne sestre. Takav motiv i jasno iskazana namera, prvo usmeno, a zatim i pismeno putem zaključenja ugovora sa tuženim, nespojiva je sa tvrdnjom o ugovaranju teretnog pravnog posla. Pravilnost zaključaka nižestepenih sudova u pitanje nije dovedena ni navodima revizije o odbijajućem delu protivtužbenog zahteva (nalaganje trpljenja uknjižbe), koji nije bio predmet žalbenog pobijanja i razmatranja u drugostepenom postupku. Ugovor o poklonu proizvodi dejstvo među ugovornim stranama, nezavisno od okolnosti odgođene uknjižbe prava zasnovanog na tom pravnom poslu.

Kako ni ostalim navodima revizije u pitanje nije dovedena pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je uz ocenu da revizija tužilje nije osnovana, odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić