Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 2060/18 од 10.10.2018. године одбијена је жалба тужиље и првостепена пресуда је потврђена у ставовима првом, другом, трећем, четвртом, петом, седмом и осмом изреке.

Против наведене правоснажне пресуде донете у другом степену, тужиља- противтужена АА је благовремено, преко пуномоћника адвоката изјавила ревизију, чијим наводима оспорава утврђено чињенично стање, указује на битне повреде одредаба парничног поступка и погрешну примену материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао пресуду другостепеног суда у смислу члана 408. Закона о парничном поступку-ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14 и 87/18) и установио да ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Наводима ревизије се указује на битну повреду одредаба паничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, која не може бити ревизијски разлог, с обзиром на то да ревизијски разлог у смислу члана 407. ЗПП могу бити битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачке 6, 8, 10. и 11. овог закона, под условом да су истицане и у жалби, односно да су учињене у поступку пред другостепеним судом. У конкретном случају, другостепени суд је дао оцену о битним жалбеним наводима. У поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене које од одредаба Закона о парничном поступку, па нема ни повреде из члана 374. став 1. ЗПП. Другостепени суд је прихватио чињенично стање утврђено првостепеном пресудом. Због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, ревизија не може да се изјави, прописује члан 407. став 2. ЗПП, тако да наводи ревизије у вези са чињеницама остају без утицаја. Ревизија није основана у наводима о погрешној примени материјалног права.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља АА је тетка туженом ББ, а рођена сестра покојне ВВ, која је преминула у марту 2004. године. Тужени се у јулу 1999. године са ... са породицом преселио у ... . Тада су му значајно помагале тетке ВВ која је живела у ... и тужиља која је тада са супругом живела у ..., обе деце нису имале и одржавале су међусобно блиске односе. ВВ је живела сама у свом стану у ... на ... број ..., често су је посећивали тужени и његова породица. ВВ се разболела у 2003. години, своју болест је крила од сродника и избегавала контакте, а преминула је у марту 2004. године. Решењем о наслеђивању Општинског суда у Новом Саду О 1247/04 од 27.10.2004. године тужиља је оглашена наследником на заоставштини иза покојне ВВ, тако да је наследила једноипособан стан на ... спрату вишестамбене зграде у ... на ... број ..., површине 51 м2, уписан у лист непокретности број ... КО ... .

Тужиља је након смрти покојне ВВ саопштила туженом и његовој породици да је последња жеља покојне ВВ била да стан остави туженом, па да ће у складу са тим она поступити. Тужени је на позив тужиље дошао у ... ради склапања уговора 21.11.2015. године. Текст уговора је био припримљен. Тужени је прочитао текст уговора и у присуству тужиље и адвоката упитао да ли треба да извршава обавезе које су унете у текст уговора и са којих разлога је то учињено, па му је речено да је такав уговор сачињен како други теткини наследници не би могли да траже да наследе стан, а тужиља је томе додала да она има новца и да тужени не треба да јој даје новац.

Предметни уговор, насловљен као уговор о доживотном издржавању, између туженог као даваоца издржавања и тужиље као примаоца издржавања, закључен је 21.11.2005. године у ..., а оверен је од стране судије Општинског суда у Новом Саду 12.05.2006. године под бројем 2Р 150/06, у присуству уговорника упозорених на последице закључења тог уговора. У уговору је наведено да се давалац издржавања обавезује да ће примаоца издржавања издржавати на начин и под условима који ће јој обезбедити и омогућити пристојан живот према њеним годинама и здравственом стању, да ће јој обезбедити додатно месечно 2.000,00 динара како би се омогућило ангажовање трећих лица за одржавање домаћинства, водити рачуна о набавци и допремању огрева и намирница, те након смрти сахранити у складу са месним обичајима, а да прималац издржавања на име накнаде за издржавање даје даваоцу издржавања право власништва на означеном стану, при том се у члану 3. наводи да је прималац власник стана постала као наследник иза своје покојне сестре ВВ којој је давалац издржавања сродник који је о покојној ВВ водио рачуна, но како ВВ није стигла за живота да са даваоцем издржавања сачини уговор о доживотном издржавању, а њена је жеља била да је наследи овде давалац издржавања, прималац издржавања се одлучила за закључење оваквог уговора, како би предметни стан после њене смрти припао даваоцу издржавања. Након закључења уговора тужени је телефонским путем редовно звао тужиљу, интересовао се да ли јој је нешто потребно, али му је она говорила да јој ништа не треба. Између странака је постојао усмени договор да уколико се деси да се тужиља толико разболи да мора да буде смештена у дом и уколико њени приходи не буду довољни за плаћање дома, да ће тужени у том случају додати средства која недостају. Предметни стан је након закључења уговора коришћен тако да је једна соба у том стану остављена тужиљи да је користи да преспава када дође у ..., а супосед је имао тужени, чија је сестра у стану живела до 2008. године, затим повремено тужени издавао стан у закуп, а према договору са тужиљом био у обавези да измирује рачуне. Због неплаћених трошкова за стан, тужиља је од туженог затражила да јој врати кључеве стана, што је он и учинио. Тужиља није никада тражила од туженог да преузме бригу о њој или да сноси какве трошкове у њеном издржавању, односно подмирењу њених потреба. Странке нису у контакту од почетка 2017. године.

Другостепени суд је прихватио као правилно утврђење првостепеног суда да је воља уговорних страна била да закључе уговор о поклону, а не уговор о доживотном издржавању. На тачност таквог утврђења указују чињенице да тужиља још од закључења уговора па у даљем током низа година и промена насталих након смрти супруга, никад није тражила издржавање од туженог, нити је тужени чинио каква давања, што је доведено у везу са чињеницама о садржини члана 3. уговора закљученог између странака из којих произлази да је стварна намера и воља тужиље била да предметни стан поклони туженом. Из склопа релевантних околности случаја проистекао је закључак да је тужиља имала намеру да предметни стан поклони туженом, као и да је заједничка намера уговорних страна била да настану дејства уговора о поклону, а не уговора о доживотном издржавању. Чињеница о каснијој промени става тужиље, односно околност да се она крајем 2016. године предомислила у погледу начина располагања предметним станом, не значи да у време закључења уговора није имала вољу да учини поклон туженом, па не утиче на другачији закључак о стварној вољи и намери присутној у време закључења уговора. За оцену да је закључени уговор о доживотном издржавању симулован, а да је уговор о поклону дисимулован уговор, чињенични и правни разлози су наведени у образложењима пресуда нижестепених судова.

Другостепени суд је прихватио становиште првостепеног суда, засновано на правилној примени члана 66. Закона о облигационим односима, код утврђења да је уговор о доживотном издржавању симулован, а да је уговор о поклону дисимулован уговор. Образложено је да се код дисимулованог правног посла утврђује садржина планираног уговора кроз скривену изјаву у привидном послу, а да је таква изјава тужиље садржана у члану 3. спорног уговора, што је видљиво из садржине тог члана, а такође и даљег држања и понашања странака. Подржано је и становиште о неоснованости примарног и евентуалног тужбеног захтева тужиље, за раскид односно поништај уговора о доживотном издржавању. Разлог томе је правилна примена члана 194. и члана 195. Закона о наслеђивању, члана 66. став 2. Закона о облигационим односима, у вези члана 26. истог закона и правила о уговору о поклону из параграфа 561. Српског грађанског законика, те члана 111. и 117. Закона о облигационим односима, у садржини наведеној у образложењима пресуда нижестепених судова.

Ревизија није основана у наводима да је материјално право погрешно примењено.

Врховни касациони суд налази да је правноснажном пресудом правилно примењено материјално право на утврђено чињенично стање које не може бити предмет побијања у ревизијском поступку. Правне разлоге нижестепених судова подржава као правилне. Указује да у расправљању о спорном уговору, суд је овлашћен био да истражи стварну вољу и намеру уговорника који су приступили његовом закључењу, па у скупу утврђених чињеница оцени правну природу и садржину оног што је било обухваћено подударним хтењем странака, те квалификује да се привидним уговором прикрива други уговор и да тај уговор важи с обзиром да су испуњени услови за његову правну ваљаност. У конкретном случају, привидан је уговор о доживотном издржавању, а важећи је уговор о поклону. Није основан захтев да се раскине, односно поништи, уговор о доживотном издржавању, који је као привидан ништав. Члан 66. став 1. Закона о облигационим односима прописује да привидан уговор нема дејства међу уговорним странама.

Ревизија не може бити прихваћена у наводима да је пажња неоправдано посвећена непотребној одредби уговора о доживотном издржавању садржаној у члану 3. уговора, уз истовремено истицање о непостојању мотива тужиље да туженом бестеретно поклони стан који је наследила иза покојне сестре.

Оправдано је с пажњом цењена садржина спорног уговора, посебно члана 3, те цењено и понашање странака из којег не произлази да су држале да се уговором заснивају какве материјалне обавезе туженог према тужиљи. Садржина наведене уговорне одредбе је потпуно јасна и не оставља простор другачијем тумачењу о намери и мотиву тужиље, по чијој је иницијативи тужени приступио закључењу уговора којим тужиља врши располагање станом наслеђеним од сестре у његову корист, имајући у виду да она исказује опредељење тужиље да са туженим закључи уговор из пијатета према покојној сестри о којој је тужени водио рачуна, како би њему припао стан који је тужиља наследила од покојне сестре. Такав мотив и јасно исказана намера, прво усмено, а затим и писмено путем закључења уговора са туженим, неспојива је са тврдњом о уговарању теретног правног посла. Правилност закључака нижестепених судова у питање није доведена ни наводима ревизије о одбијајућем делу противтужбеног захтева (налагање трпљења укњижбе), који није био предмет жалбеног побијања и разматрања у другостепеном поступку. Уговор о поклону производи дејство међу уговорним странама, независно од околности одгођене укњижбе права заснованог на том правном послу.

Како ни осталим наводима ревизије у питање није доведена правилност побијане пресуде, Врховни касациони суд је уз оцену да ревизија тужиље није основана, одлучио као у изреци, на основу члана 414. став 1. и члана 165. став 1. ЗПП.

Председник већа – судија

Божидар Вујичић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић