Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2/20 od 07.07.2020. godine, žalba tužilje je delimično usvojena i delimično odbijena a presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi P 576/12 od 27.09.2019. godine preinačena tako što je obavezan tuženi da tužilji, na ime naknade za korišćenje nepokretnosti u ... u ulici ... broj ... umesto iznosa od 600 evra sa sporednim potraživanjem isplati za vremenski period od 11.06.2008. godine do 04.09.2012. godine ukupan iznos od 4.080 evra sa zakonskom zateznom kamatom na mesečne iznose od po 80 evra počev od jedanaestog u mesecu za prethodni mesec pa do isplate sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a umesto odluka o međusobnim obavezama stranaka na isplatu po osnovu parničnih troškova obavezana tužilja da tuženom na ime parničnih troškova isplati iznos od 71.062,50 dinara sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja, dok je ista presuda potvrđena u preostalom pobijanom delu kojim je tužbeni zahtev odbijen a protivtužbeni zahtev usvojen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je, sa pozivom i na odredbu člana 404. stav 1. ZPP, blagovremeno izjavila revizju iz razloga predviđenih članom 407. stav 1. tačka 4. i stav 2. tog zakona.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

U konkretnom slučaju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nema pravnih pitanja koja su od opšteg interesa ili su u interesu ravnopravnosti građana. Uz reviziju nisu priložene pravosnažne odluke sudova kojima je na drugačiji način odlučivano u istim ili bitno istovetnim činjenično-pravnim sporovima, zbog čega ne postoji ni potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Konačno, u ovom sporu ne postoji ni potreba za novim tumačenjem prava - člana 219. Zakona o obligacionim odnosima (za odluku o tužbenom zahtevu), odnosno člana 210. stav 2. istog zakona (za odluku o protivtužbenom zahtevu).

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Revizija tužilje nije dozvoljena ni po članu 403. ZPP.

Navedenom odredbom (stav 3) propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Vrednost predmeta ovog spora u pobijanom delu iznosi 4.743 evra (po tužbi), odnosno 12.000 evra (po protivtužbi), što znači da je niža od imovinskog cenzusa za dozvoljenost revizije predviđenog članom 403. stav 3. ZPP.

Tužiljina revizija nije dozvoljena ni po stavu 2. tačka 2. tog člana. Izvršenim delimičnim preinačenjem prvostepene presude tužiljino pravo nije uskraćeno ili smanjeno jer je drugostepeni sud povećao iznos za koje je njen tužbeni zahtev bio usvojen prvostepenom presudom.

Shodno izloženom, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, troškovi odgovora na reviziju nisu bili nužni. Zbog toga je zahtev tuženog za njihovu naknadu odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić