Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 2/20 од 07.07.2020. године, жалба тужиље је делимично усвојена и делимично одбијена а пресуда Основног суда у Старој Пазови П 576/12 од 27.09.2019. године преиначена тако што је обавезан тужени да тужиљи, на име накнаде за коришћење непокретности у ... у улици ... број ... уместо износа од 600 евра са споредним потраживањем исплати за временски период од 11.06.2008. године до 04.09.2012. године укупан износ од 4.080 евра са законском затезном каматом на месечне износе од по 80 евра почев од једанаестог у месецу за претходни месец па до исплате све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а уместо одлука о међусобним обавезама странака на исплату по основу парничних трошкова обавезана тужиља да туженом на име парничних трошкова исплати износ од 71.062,50 динара све у року од 15 дана под претњом извршења, док је иста пресуда потврђена у преосталом побијаном делу којим је тужбени захтев одбијен а противтужбени захтев усвојен.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је, са позивом и на одредбу члана 404. став 1. ЗПП, благовремено изјавила ревизју из разлога предвиђених чланом 407. став 1. тачка 4. и став 2. тог закона.

Тужени је поднео одговор на ревизију.

Према одредби члана 404. став 1. ЗПП, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).

У конкретном случају, по оцени Врховног касационог суда, нема правних питања која су од општег интереса или су у интересу равноправности грађана. Уз ревизију нису приложене правоснажне одлуке судова којима је на другачији начин одлучивано у истим или битно истоветним чињенично-правним споровима, због чега не постоји ни потреба за уједначавањем судске праксе. Коначно, у овом спору не постоји ни потреба за новим тумачењем права - члана 219. Закона о облигационим односима (за одлуку о тужбеном захтеву), односно члана 210. став 2. истог закона (за одлуку о противтужбеном захтеву).

Из наведених разлога, одлучено је као у првом ставу изреке.

Ревизија тужиље није дозвољена ни по члану 403. ЗПП.

Наведеном одредбом (став 3) прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Вредност предмета овог спора у побијаном делу износи 4.743 евра (по тужби), односно 12.000 евра (по противтужби), што значи да је нижа од имовинског цензуса за дозвољеност ревизије предвиђеног чланом 403. став 3. ЗПП.

Тужиљина ревизија није дозвољена ни по ставу 2. тачка 2. тог члана. Извршеним делимичним преиначењем првостепене пресуде тужиљино право није ускраћено или смањено јер је другостепени суд повећао износ за које је њен тужбени захтев био усвојен првостепеном пресудом.

Сходно изложеном, на основу члана 410. став 2. тачка 5. и члана 413. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.

По оцени Врховног касационог суда, трошкови одговора на ревизију нису били нужни. Због тога је захтев туженог за њихову накнаду одбијен и применом члана 165. став 1. у вези члана 154. ЗПП, одлучено као у трећем ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић