Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane drugostepene presude, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14 - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 10.04.2008. godine zaključile ugovor o stambenom kreditu. Tim ugovorom tužena banka odobrila je tužilji stambeni kredit za kupovinu stana površine 82,22m2 u ulici ... broj ... u ..., u iznosu od 165.510,04 švajcarska franka u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu tužene banke na dan puštanja kredita u tečaj. Tužilja se obavezala da će odobreni kredit vratiti u mesečnim otplatnim ratama - u roku od 358 meseci, i da će kroz mesečne anuitete plaćati ugovorenu kamatu po promenljivoj kamatnoj stopi, koja u vreme zaključenja ugovora iznosi 3,9% na godišnjem nivou, kao i da će u slučaju zadocnjenja u ispunjenju bilo koje obaveze prema tuženoj banci platiti zateznu kamatu po stopi utvrđenoj važećom poslovnom politikom tužene. Ugovoreno je i da tužena banka zadržava pravo izmene ugovorene kamatne stope u zavisnosti od promene osnovne kamatne stope, formirane na osnovu troškova iznosa finansiranja koje snosi banka i tržišnih uslova poslovanja, kao i u zavisnosti od poslovne politike banke. Aneksom ugovora o kreditu, zaključenim 13.04.2011. godine, stranke su izmenile član 3. stav 1. tačka 1. osnovnog ugovora o kreditu, tako što su visinu ugovorene kamate za period od 01.03.2011. godine do 31.12.2011. godine odredile po stopi od 5,50% na godišnjem nivou, a od 01.01.2012. godine po stopi od 4,9% na godišnjem nivou. Tužena banka je 31.03.2015. godine uputila obaveštenje tužilji da je, u skladu sa Odlukom o merama za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema u vezi sa kreditima indeksiranim u stranoj valuti („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 21/15), iznos od 11.434,45 švajcarskih franaka uračunala u prevremenu otplatu kredita, i uz to obaveštenje tužilji dostavila izmenjeni plan otplate.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, utvrdivši ništavost člana 3. stav 3. tačka 4. i člana 5. stav 2. ugovora o kreditu, pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti tog ugovora i u preostalom delu.

U konkretnom slučaju, utvrđenje ništavosti odredbi ugovora koje daju pravo tuženoj da menja ugovorenu kamatnu stopu u zavisnosti od promene osnovne kamatne stope i poslovne politike banke, odnosno da u slučaju docnje ili neizmirenja bilo koje obaveze tužilje obračuna zateznu kamatu po stopi koja je utvrđena važećom poslovnom politikom banke, nema za posledicu ništavost osporenog ugovora u celosti. Takav zaključak proizilazi iz odredbe člana 105. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano: da ništavost neke odredbe ugovora ne povlači i ništavost samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen (stav prvi), odnosno da će ugovor ostati na snazi čak i ako je ništava odredba bila uslov i odlučujuća pobuda, u slučaju kad je ništavost ustanovljena upravo da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje (stav drugi).

Neosnovano se revizijom tužilje ukazuje na pogrešnu primenu navedene zakonske odredbe. Pobuda da tužilja zaključi ugovor sa tuženom bankom bila je tada najniža kamatna stopa koju je tužena banka ponudila, što proizilazi iz iskaza tužilje. Međutim, odredbe ugovora čija je ništavost utvrđena nisu, niti su mogle biti odlučujuća pobuda za zaključenje osporenog ugovora. Naime, nije logično da su odredbe ugovora kojim je tužena banka ugovorila pravo da visinu ugovorene kamate menja u skladu sa aktima svoje poslovne politike, odnosno da obračunava i naplaćuje zateznu kamatu po stopi utvrđenoj njenom poslovnom politikom, čija ništavost je utvrđena, bile odlučujući motiv za tužilju da zaključi sporni ugovor. Nisu osnovani ni revizijski navodi o pogrešnoj primeni odredbi članova 46. stav 2. i 47. Zakona o obligacionim odnosima, jer utvrđenjem ništavosti označenih odredbi ugovora obaveza tužilje nije postala neodređena, odnosno neodrediva. Ugovorna obaveza tužilje jasno je određena članom 1. ugovora, kako u pogledu visine glavnog duga, tako i u pogledu stope ugovorene kamate, dok se na njenu obavezu plaćanja zatezne kamate u slučaju docnje sa ispunjenjem obaveze primenjuju odredbe zakona - Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o zateznoj kamati.

Nema ni nepravilne primene odredbe člana 141. Zakona o obligacionim odnosima, na koju se takođe ukazuje tužiljinom revizijom. Navedenom odredbom uređen je pravni institut zelenaškog ugovora tako što je, stavom prvim, propisano da je ništav ugovor koji neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti. U ovom slučaju, ne postoje okolnosti subjektivne prirode predviđene navedenom odredbom. Tužilja se u vreme zaključenja osporenog ugovora nije nalazila u stanju nužde, imajući u vidu činjenicu utvrđenu iz njenog iskaza da je sa porodicom živela u stanu površine oko 70 m2 u svojini njenog supruga, niti je njeno materijalno stanje bilo teško, jer je bila zaposlena i radom ostvarivala prihod. Tužilja se ne može osnovano pozivati na nedovoljno iskustvo ili lakomislenost, s`obzirom da je radila u drugoj banci, i što je svakom građaninu poznata mogućnost promene kursa strane valute, pri čemu obim te promene nije od značaja za ništavost ugovora, a eventualno može biti relevantan za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti, u smislu člana 133. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su i revizijski navodi o propustu nižestepenih sudova da odluče o zahtevu za utvrđenje ništavosti člana 1. stav 1. spornog ugovora o stambenom kreditu, koji je tužilja u podnetoj tužbi istakla kao drugi tužbeni zahtev, u smislu člana 197. stav 2. ZPP. Odluku da odbije tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora, osim odredaba člana 3. stav 3. tačka 4. i člana 5. stav 2, odlučeno je i o zahtevu za utvrđenje ništavosti člana 1. stav 1. tog ugovora. Inače, tom odredbom je ugovorena valutna klauzula, što je pravno dopušteno i zasniva se na odredbi člana 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju, kao i na odredbi člana 395. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić