Тужена је поднела одговор на ревизију.

Испитујући правилност побијане другостепене пресуде, у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 72/11 ... 55/14 - у даљем тексту: ЗПП), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, странке су 10.04.2008. године закључиле уговор о стамбеном кредиту. Тим уговором тужена банка одобрила је тужиљи стамбени кредит за куповину стана површине 82,22м2 у улици ... број ... у ..., у износу од 165.510,04 швајцарска франка у динарској противвредности по куповном курсу тужене банке на дан пуштања кредита у течај. Тужиља се обавезала да ће одобрени кредит вратити у месечним отплатним ратама - у року од 358 месеци, и да ће кроз месечне ануитете плаћати уговорену камату по променљивој каматној стопи, која у време закључења уговора износи 3,9% на годишњем нивоу, као и да ће у случају задоцњења у испуњењу било које обавезе према туженој банци платити затезну камату по стопи утврђеној важећом пословном политиком тужене. Уговорено је и да тужена банка задржава право измене уговорене каматне стопе у зависности од промене основне каматне стопе, формиране на основу трошкова износа финансирања које сноси банка и тржишних услова пословања, као и у зависности од пословне политике банке. Анексом уговора о кредиту, закљученим 13.04.2011. године, странке су измениле члан 3. став 1. тачка 1. основног уговора о кредиту, тако што су висину уговорене камате за период од 01.03.2011. године до 31.12.2011. године одредиле по стопи од 5,50% на годишњем нивоу, а од 01.01.2012. године по стопи од 4,9% на годишњем нивоу. Тужена банка је 31.03.2015. године упутила обавештење тужиљи да је, у складу са Одлуком о мерама за очување стабилности финансијског система у вези са кредитима индексираним у страној валути („Службени гласник Републике Србије“, број 21/15), износ од 11.434,45 швајцарских франака урачунала у превремену отплату кредита, и уз то обавештење тужиљи доставила измењени план отплате.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су, утврдивши ништавост члана 3. став 3. тачка 4. и члана 5. став 2. уговора о кредиту, правилном применом материјалног права одбили тужбени захтев за утврђење ништавости тог уговора и у преосталом делу.

У конкретном случају, утврђење ништавости одредби уговора које дају право туженој да мења уговорену каматну стопу у зависности од промене основне каматне стопе и пословне политике банке, односно да у случају доцње или неизмирења било које обавезе тужиље обрачуна затезну камату по стопи која је утврђена важећом пословном политиком банке, нема за последицу ништавост оспореног уговора у целости. Такав закључак произилази из одредбе члана 105. Закона о облигационим односима, којом је прописано: да ништавост неке одредбе уговора не повлачи и ништавост самог уговора, ако он може опстати без ништаве одредбе, и ако она није била услов уговора ни одлучујућа побуда због које је уговор закључен (став први), односно да ће уговор остати на снази чак и ако је ништава одредба била услов и одлучујућа побуда, у случају кад је ништавост установљена управо да би уговор био ослобођен те одредбе и важио без ње (став други).

Неосновано се ревизијом тужиље указује на погрешну примену наведене законске одредбе. Побуда да тужиља закључи уговор са туженом банком била је тада најнижа каматна стопа коју је тужена банка понудила, што произилази из исказа тужиље. Међутим, одредбе уговора чија је ништавост утврђена нису, нити су могле бити одлучујућа побуда за закључење оспореног уговора. Наиме, није логично да су одредбе уговора којим је тужена банка уговорила право да висину уговорене камате мења у складу са актима своје пословне политике, односно да обрачунава и наплаћује затезну камату по стопи утврђеној њеном пословном политиком, чија ништавост је утврђена, биле одлучујући мотив за тужиљу да закључи спорни уговор. Нису основани ни ревизијски наводи о погрешној примени одредби чланова 46. став 2. и 47. Закона о облигационим односима, јер утврђењем ништавости означених одредби уговора обавеза тужиље није постала неодређена, односно неодредива. Уговорна обавеза тужиље јасно је одређена чланом 1. уговора, како у погледу висине главног дуга, тако и у погледу стопе уговорене камате, док се на њену обавезу плаћања затезне камате у случају доцње са испуњењем обавезе примењују одредбе закона - Закона о облигационим односима и Закона о затезној камати.

Нема ни неправилне примене одредбе члана 141. Закона о облигационим односима, на коју се такође указује тужиљином ревизијом. Наведеном одредбом уређен је правни институт зеленашког уговора тако што је, ставом првим, прописано да је ништав уговор који неко, користећи се стањем нужде или тешким материјалним стањем другог, његовим недовољним искуством, лакомисленошћу или зависношћу, уговори за себе или за неког трећег корист која је у очигледној несразмери са оним што је он другом дао или учинио, или се обавезао дати или учинити. У овом случају, не постоје околности субјективне природе предвиђене наведеном одредбом. Тужиља се у време закључења оспореног уговора није налазила у стању нужде, имајући у виду чињеницу утврђену из њеног исказа да је са породицом живела у стану површине око 70 м2 у својини њеног супруга, нити је њено материјално стање било тешко, јер је била запослена и радом остваривала приход. Тужиља се не може основано позивати на недовољно искуство или лакомисленост, с`обзиром да је радила у другој банци, и што је сваком грађанину позната могућност промене курса стране валуте, при чему обим те промене није од значаја за ништавост уговора, а евентуално може бити релевантан за раскид уговора због промењених околности, у смислу члана 133. Закона о облигационим односима.

Неосновани су и ревизијски наводи о пропусту нижестепених судова да одлуче о захтеву за утврђење ништавости члана 1. став 1. спорног уговора о стамбеном кредиту, који је тужиља у поднетој тужби истакла као други тужбени захтев, у смислу члана 197. став 2. ЗПП. Одлуку да одбије тужбени захтев за утврђење ништавости уговора, осим одредаба члана 3. став 3. тачка 4. и члана 5. став 2, одлучено је и о захтеву за утврђење ништавости члана 1. став 1. тог уговора. Иначе, том одредбом је уговорена валутна клаузула, што је правно допуштено и заснива се на одредби члана 34. став 8. Закона о девизном пословању, као и на одредби члана 395. Закона о облигационим односима.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић