Stoga su pravilno nižestepeni sudovi, primenom čl. 16. i 26. Zakona o parničnom postupku i čl. 47, 49, 50. i 56. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, pazeći na nadležnost suda Republike Srbije po službenoj dužnosti, ocenili da domaći sud nije nadležan za suđenje u sporu za utvrđenje ništavosti ugovora o prodaji koji za predmet imaju nepokretnosti koje se ne nalaze na njenoj teritoriji, a da tuženi za zasnivanje nadležnosti suda Republike Srbije nije dao svoj pristanak.

Pravilnost tako donete odluke se ne dovodi u sumnju revizijom tužioca.

Odredbom člana 26. ZPP je propisano da je domaći sud nadležan za suđenje ako je njegova nadležnost za spor sa međunarodnim elementom izričito određena zakonom ili međunarodnim ugovorom, a da je, ako u zakonu ili međunarodnom ugovoru nema izričite odredbe o nadležnosti domaćeg suda za određenu vrstu sporova, domaći sud nadležan za suđenje u toj vrsti sporova i ako njegova nadležnost proizlazi iz odredaba zakona o mesnoj nadležnosti domaćeg suda.

Sledstveno tome, prilikom ocene nadležnosti svaki sud polazi od propisa svoje zemlje primenjujući sopstveno pravo. U našem pravu Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja („Službeni list SFRJ“, br. 43/82, 72/82, „Službeni list SRJ“, br. 46/96, „Službeni glasnik RS“, br. 46/2006) sadrži norme o nadležnosti domaćeg suda u stvarima sa međunarodnim elementom, pa je tako članom 56. propisana isključiva nadležnost suda Republike Srbije u sporovima o pravu svojine i drugim stvarnim pravima na nepokretnosti, u sporovima zbog smetanja poseda na nepokretnosti, kao i u sporovima nastalim iz zakupnih ili najamnih odnosa u pogledu nepokretnosti, ili iz ugovora o korišćenju stana ili poslovnih prostorija, ako se nepokretnost nalazi na teritoriji Republike Srbije.

Za pravilnu ocenu o nadležnosti domaćeg suda, u smislu člana 16. stav 3. ZPP od značaja je i pristanak tuženog za zasnivanje nadležnosti domaćeg suda u prilog čemu govori i član 50. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja kojim je propisano da se, kad nadležnost suda Republike Srbje zavisi od pristanka tuženog da sudi taj sud, smatra da je tuženi dao pristanak podnošenjem odgovora na tužbu, a nije osporio nadležnost, ili se upustio u raspravljanje.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu za utvrđenje ništavosti ugovora koji za predmet imaju nepokretnosti na teritoriji Republike Hrvatske, a tuženi je pre upuštanja u raspravljanje istakao prigovor nenadležnosti domaćeg suda (iz čega proizlazi da nije dao svoj pristanak za zasnivanje nadležnosti suda Republike Srbije) po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilnom primenom navedenih zakonskih odredaba i u odsustvu tačke vezivanja koja bi uspostavila nadležnost domaćeg suda, jer nadležnost domaćeg suda u ovoj vrsti spora ne proizlazi ni iz odredaba zakona o mesnoj nadležnosti domaćeg suda, ocenili da za postupanje po podnetoj tužbi nije nadležan domaći sud, tim pre što su članom 8. predmetnih ugovora stranke za slučaj spora ugovorile nadležnost Općinskog suda u Šibeniku.

U reviziji tužilac ponavlja navode istaknute u žalbi protiv prvostepenog rešenja. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijanog rešenja ocenio sve žalbene navode tužioca koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku je dao dovoljne i jasne razloge, koje kao pravilne prihvata i ovaj sud.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414., u vezi člana 420. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić