Стога су правилно нижестепени судови, применом чл. 16. и 26. Закона о парничном поступку и чл. 47, 49, 50. и 56. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, пазећи на надлежност суда Републике Србије по службеној дужности, оценили да домаћи суд није надлежан за суђење у спору за утврђење ништавости уговора о продаји који за предмет имају непокретности које се не налазе на њеној територији, а да тужени за заснивање надлежности суда Републике Србије није дао свој пристанак.

Правилност тако донете одлуке се не доводи у сумњу ревизијом тужиоца.

Одредбом члана 26. ЗПП је прописано да је домаћи суд надлежан за суђење ако је његова надлежност за спор са међународним елементом изричито одређена законом или међународним уговором, а да је, ако у закону или међународном уговору нема изричите одредбе о надлежности домаћег суда за одређену врсту спорова, домаћи суд надлежан за суђење у тој врсти спорова и ако његова надлежност произлази из одредаба закона о месној надлежности домаћег суда.

Следствено томе, приликом оцене надлежности сваки суд полази од прописа своје земље примењујући сопствено право. У нашем праву Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља („Службени лист СФРЈ“, бр. 43/82, 72/82, „Службени лист СРЈ“, бр. 46/96, „Службени гласник РС“, бр. 46/2006) садржи норме о надлежности домаћег суда у стварима са међународним елементом, па је тако чланом 56. прописана искључива надлежност суда Републике Србије у споровима о праву својине и другим стварним правима на непокретности, у споровима због сметања поседа на непокретности, као и у споровима насталим из закупних или најамних односа у погледу непокретности, или из уговора о коришћењу стана или пословних просторија, ако се непокретност налази на територији Републике Србије.

За правилну оцену о надлежности домаћег суда, у смислу члана 16. став 3. ЗПП од значаја је и пристанак туженог за заснивање надлежности домаћег суда у прилог чему говори и члан 50. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља којим је прописано да се, кад надлежност суда Републике Србје зависи од пристанка туженог да суди тај суд, сматра да је тужени дао пристанак подношењем одговора на тужбу, а није оспорио надлежност, или се упустио у расправљање.

Како се у конкретном случају ради о спору за утврђење ништавости уговора који за предмет имају непокретности на територији Републике Хрватске, а тужени је пре упуштања у расправљање истакао приговор ненадлежности домаћег суда (из чега произлази да није дао свој пристанак за заснивање надлежности суда Републике Србије) по оцени Врховног касационог суда нижестепени судови су правилном применом наведених законских одредаба и у одсуству тачке везивања која би успоставила надлежност домаћег суда, јер надлежност домаћег суда у овој врсти спора не произлази ни из одредаба закона о месној надлежности домаћег суда, оценили да за поступање по поднетој тужби није надлежан домаћи суд, тим пре што су чланом 8. предметних уговора странке за случај спора уговориле надлежност Опћинског суда у Шибенику.

У ревизији тужилац понавља наводе истакнуте у жалби против првостепеног решења. Другостепени суд је у образложењу побијаног решења оценио све жалбене наводе тужиоца који су били од значаја за правилну одлуку о изјављеној жалби и за своју одлуку је дао довољне и јасне разлоге, које као правилне прихвата и овај суд.

Из наведених разлога, применом члана 414., у вези члана 420. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић