Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ..., DD iz ..., ĐĐ iz ... i EE iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Miroslav Herceg, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Novog Sada, koga zastupa Pravobranilaštvo Grada Novog Sada, radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3432/23 od 08.02.2024. godine, u sednici održanoj 24.09.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3432/23 od 08.02.2024. godine i predmet VRAĆA istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 81/23 od 17.10.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi da isplati tužiocima ukupno 13.765.500,00 dinara i to svakom tužiocu ponaosob po 1.966.500,00 dinara, svima sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.10.2023. godine kao dana presuđenja pa do isplate; stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je tuženi stekao pravo javne svojine u celosti na kp br. .. KO Bukovac upisana kod RGZ SKN Novi Sad 3, u LN br. .., površine 3059 m2, te da su tužioci dužni trpeti da se tuženi sa tim pravom upiše kod nadležne službe za katastar nepokretnosti nakon pravnosnažnosti presude; stavom trećim izreke, obavezani su tužioci da tuženom solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 238.500,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3432/23 od 08.02.2024. godine, žalba tužilaca je usvojena, pa je presuda Višeg suda u Novom Sadu P 81/23 od 17.10.2023. godine preinačena tako što je obavezan tuženi da tužiocima isplati ukupno 13.765.500,00 dinara i to svakom tužiocu ponaosob po 1.966.500,00 dinara, kako je to navedeno u stavu prvom izreke, svima sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.10.2023. godine kao dana presuđenja do isplate i utvrđeno je da je tuženi stekao pravo javne svojine u celosti na kp .. KO Bukovac, koja se vodi upisana kod RGZ SKN Novi Sad 3, u LN br. .., površine 3059 m2, što su tužioci dužni trpeti da se tuženi sa tim pravom upiše kod nadležne službe za katastar nepokretnosti nakon pravnosnažnosti presude, te je obavezan tuženi da tužiocima solidarno na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.449.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate; stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove žalbenog postupka u ukupnom iznosu od 1.018.855,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pogrešno se pozivajući na odredbu člana 404. ZPP jer je revizija dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog dozvoljena i osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, kp br. .. KO Bukovac se u RGZ SKN Novi Sad 3 vodi kao ostalo građevinsko zemljište u svojini, njiva 4. klase površine 3059 m2 upisana u LN br. .. KO Bukovac, kao privatna svojina tužilaca sa udelima od po 1/7. U G listu nema upisanih tereta. Šira lokacija na kojoj se predmetna parcela nalazi infrastrukturno je opremljena elektro i vodovodnom mrežom i javnom rasvetom. Ulice na predmetnoj lokaciji su sa asfaltnim kolovozom, a do predmetne parcele se dolazi iz Ulice ... . Predmetna katastarska parcela je Izmenama i dopunama Plana generalne regulacije naselja Bukovac („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 30/07) prvi put najvećim delom planirana za površinu javne namene – groblje, dok je u preostalom malom delu planirana za površinu javne namene – deo regulacije ulice. Važećim Planom generalne regulacije naseljenog mesta Bukovac („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 44/15 ... 46/20) te u skladu sa Urbanističkim projektom kompleksa groblja u Bukovcu od 27.04.2015. godine, predmetna parcela je u celosti namenjena za javne površine – saobraćajnu površinu odnosno ulicu koja još nije dobila naziv, i to u površini od 384 m2, dok je deo parcele u površini od 2675 m2 namenjen za javnu površinu – groblje. Regulacione linije koje su definisane planskom dokumentacijom razdvajaju površine koje su namenjene za javne površine odnosno javne namene na kojima nije moguća izgradnja objekata koji nisu objekti javne namene i površine koje su određene za ostale namene. Parcelu .. KO Bukovac tužioci su u idelanim delovima od po 1/7 dela, stekli nasleđem iza pok. majke ŽŽ, rešenjem o nasleđivanju od 12.03.2013. godine. Pravni prethodnik tužilaca, ŽŽ navedenu katastarsku parcelu je kupila 1970. godine. U mometnu kupovine parcela je predstavljala njivu koju je pravni prethodnik tužilaca obrađivala i koristila kao baštu. Pre oko 25 godina tuženi je otkupio susednu parcelu u odnosu na predmetnu kp .., za potrebe javne namene, odnosno groblje, a tada je i tužiocima saopšteno da je i njihova, odnosno majčina parcela planirana za istu namenu, a 2009. godine su dobili obaveštenje da je namena njihovog zemljišta promenjena u ostalo građevinsko zemljište. Nakon što su tužioci 2013. godine nasledili predmetno zemljište iza pokojne majke, niko od njih nije bio zainteresovan da zemljište obrađuje, nameravali su da ga prodaju. Parcela predstavlja uzoranu njivu, na njoj nema izgrađenih objekata i slobodna je za privođenje javnoj nameni kako je to planom predviđeno. Prema nalazu veštaka tržišna vrednost kp .. iznosi 4.500,00 dinara/m2. Ukupna vrednost parcele planirane za javnu namenu u površini od 3059 m2 iznosi 13.765.500,00 dinara. Vrednost suvlasničkog dela od 1/7 iznosi 1.966.500,00 dinara. Prema izveštaju poreske uprave tržišna vrednost kp .. iznosi 1.603,11 dinara po m2.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da u ovom momentu tužiocima ne pripada pravo na naknadu tržišne vrednosti nepokretnosti, obzirom da nije ispunjen jedan od dva uslova za isplatu naknade, da tužiocima nije oduzeto već ograničeno pravo svojine zbog namene zemljišta, te tužioci i dalje svoju parcelu mogu da koriste kao poljoprivredno zemljište sve do privođenja planiranoj nameni istog, shodno članu 3. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, zbog čega je tužbeni zahtev tužilaca odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužilaca, preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužilaca zauzimajući pravni stav da su tužioci u ovom postupku dokazali da je sporna parcela planskim aktima jedinice lokalne samouprave određena za površine javne namene – ulicu i groblje, što je dovoljno da sud zaključi da su tužioci na taj način onemogućeni da je koriste u skladu sa svojim pravima.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se u reviziji tuženog ukazuje da je takvo stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijlanog prava zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije, zajemčeno je mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i propisano je da pravo svojine može biti oduzeto i ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.). Prema stavu 3. te odredbe zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine.

Odredbom člana 1. Protokola 1. uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (stav 1.), s tim što je državi dopušteno da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine, koje korišćenje mora biti u skladu sa opštim interesima kako bi se obezbedila naplata poreza ili drugih dažbina ili kazni (stav 2.).

U konkretnom slučaju, tužioci nisu faktički lišeni svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine, jer donetim planskim aktima nisu sprečeni da je drže, koriste i njome raspolažu u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Postojanje planskih akata kojima je predviđeno da će na zemljištu tužilaca biti izgrađena delom javna saobraćajnica, a delom je ista predviđena za groblje, tek je uslov da se u tvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanje planskih akata ne znači da će nužno doći do njihove realizacije. Pravo države i jedinica lokalne samouprave da planskim aktima vrši urbanističko planiranje, naročito u većim gradovima, nije sporno sa stanovišta zakona i obavlja se u opštem interesu. Međutim, nesprovođenje planskih akata u dužem vremenskom periodu može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktima na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja.

Shodno navedenom, po oceni revizijskog suda, tužiocima se ne može dosuditi tržišna naknada za nepokretnost. Takva naknada dosuđuje se samo vlasniku koji je lišen svoje imovine, što ovde nije slučaj, jer planski akti nisu sprovedeni i zemljište obuhvaćeno njima nije privedeno planskoj nameni. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog na koji način je drugostepeni sud sproveo postupak eksproprijacije nepokretnosti u svojinu tužilaca, preuzevši na sebe nadležnost Vlade RS da utvrdi javni interes za eksproprijaciju i nadležnost organa uprave da o istoj odluče.

Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava RS i člana 1. stav 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, u svetlu stanovišta izraženog u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 23.09.1982. godine donetoj u slučaju Sporrong i Lonnroth protiv Švedske, donošenjem planskih akata i njihovim neprovođenjem u nerazumno dugom vremenskom periodu može doći do povrede prava vlasnika na mirno uživanje imovine i onda kada aktivnošću države vlasnik nije lišen svojine na određenom dobru koje čini njegovu imovinu.

Dakle, mešanje države u pravo tužilaca na mirno uživanje imovine jeste suprotno članu 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, ali onda kada nije postignuta pravična ravnoteža između zahteva opšteg interesa i zaštite prava na mirno uživanje imovine, kada tužioci zbog nesigurnosti svog položaja i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva trpe prekomerni teret.

U konkretnom slučaju nije utvrđeno da li je na navedeni način postignuta odnosno povređena pravična ravnoteža između zahteva opšteg interesa i zaštite prava na mirno uživanje imovine, ili ne, te da li zbog navedenog tužioci trpe prekomeran teret, odnosno da li je tužiocima onemogućeno da i dalje koriste svoju nepokretnost na način na koji su je i ranije koristili, s obzirom da su i dalje u posedu iste i da u prilog svojih navoda da su nameravali da predmetnu kat. parcelu prodaju nisu ponudili dokaze na okolnost da je nepokretnost pisanim putem oglašavana na prodaju ni o visini cene po kojoj su istu nameravali da otuđe.

Iz navedenih razloga drugostepena presuda je morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imati u vidu praksu i standarde Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, kao i da tužiocima u odnosu na spornu nepokretnost nije oduzeto pravo svojine, već im je ograničeno pravo na mirno korišćenje imovine zbog, kako tvrde smanjene mogućnosti raspolaganja zemljištem usled dugogodišnjeg neprivođenja nameni od strane tuženog, te će pravilom primenom materijalnog prava doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Sa iznetih razloga na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci rešenja.

Predsednik veća-sudija,

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković