Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Tužena je podnela odgovor na reviziju tužioca, sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 - drugi zakon) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se revizijom ukazuje nije propisana kao revizijski razlog u članu 407. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravni prethodnik tužioca je kao zakupodavac 22.09.1997. godine, zaključio ugovor o zakupu poslovnog prostora sa tuženom kao zakupcem. Predmeni ugovor je otkazan rešenjem od 06.12.2005. godine, iz razloga neplaćanja zakupnine u dužem vremenskom periodu o čemu je tužena obaveštena dopisom Agencije za poslovni prostor Grada Beograda od 29.09.2006. godine, a koji joj je uručen 04.10.2006. godine. Tužena je i nakon prijema navedenog dopisa nastavila da koristi poslovni prostor i tužiocu nije plaćala naknadu, pa je u parničnom postupku koji je okončan pravnosnažnom presudom P 17888/11 od 21.06.2012. godine, naloženo tuženoj da se sa svim licima i stvarima iseli iz poslovnog prostora i isti preda tužiocu. Tužilac je pravni sledbenik Direkcije za poslovni prostor Grada Beograda koja je kao zakupodavac zaključila predmetni ugovor o zakupu. S obzirom da je tužena u periodu od januara 2008. godine do oktobra 2013. godine koristila predmetni poslovni prostor bez pravnog osnova, a da za to nije plaćala naknadu, tužilac u ovoj parnici traži da se tužena obaveže da mu na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 5.421.237,60 dinara. Veštačenjem je utvrđena visina naknade za poslovni prostor u površini od 101 m2, u iznosu od 4.640.353,80 dinara, za period od januara 2008. godine do oktobra 2013. godine. Tužilac u postupku nije dokazao da je vlasnik ili imalac nekog drugog stvarnog prava na predmetnom poslovnom prostoru, a tužena je faktički iseljena iz poslovnog prostora 2014. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je tužena u obavezi da tužiocu isplati novčani iznos utvrđen veštačenjem na ime neplaćene zakupnine za period od 01.01.2008. godine do 31.10.2013. godine, budući da je bez pravnog osnova koristila isti i obavljala ugostiteljsku delatnost na koji način se neosnovano obogatila, na osnovu članova 210, 567. stav 1. i 583. stav 1. ZOO. U preostalom delu novčanog potraživanja za iznos od 777.883,80 dinara, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev, a potvrdio u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac nije aktivno legitimisan da zahteva isplatu zakupnine za period nakon prestanka ugovora o zakupu, niti da potražuje naknadu za neosnovano korišćenje predmetnog poslovnog prostora od strane tužene u smislu člana 219. ZOO, jer u postupku nije dokazao da je u spornom periodu bio vlasnik ili imalac nekog drugog stvarnog prava na poslovnom prostoru.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Prema članu 567. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ugovorom o zakupu obavezuje se zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu, dok je članom 585. stav 1. propisano da je zakupac dužan čuvati zakupljenu stvar i po prestanku zakupa vratiti je neoštećenu. Zakupodavac je aktivno legitimisan da po isteku zakupa traži od zakupca vraćanje stvari date u zakup bez obzira da li je istovremeno i njen vlasnik shodno navedenim odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Zakupodavac ne mora biti nužno i vlasnik stvari koja je data u zakup, a sama činjenica da je zaključio ugovor o zakupu čini ga aktivno legitimisanim da traži ispunjenje ugovorne obaveze plaćanja zakupnine i vraćanja zakupljene stvari po prestanku istog ugovora. Međutim, naknada za korišćenje zakupljene stvari u ovom slučaju poslovnog prostora, po isteku ugovora o zakupu, odnosno prestanku zakupa, više nije u domenu ugovornih odnosa zakupodavca i zakupca, već u domenu naknade za korišćenje tuđe stvari. Pod upotrebom tuđe stvari u smislu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima podrazumeva se takvo korišćenje stvari pri kome se ona pretvara u nešto drugo ili prestaje da postoji, što ovde nije slučaj. Korist ostvarenu takvom upotrebom stvari dužan je da naknadi imaocu stvari i savestan sticalac. Sa druge strane, korišćenje tuđe stvari u smislu člana 38. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa podrazumeva upotrebu pri kojoj identitet stvari ostaje očuvan uz moguće smanjenje vrednosti zbog upotrebe i pravo je vlasnika stvari da zahteva naknadu za korišćenje od držaoca, pri čemu nesavestan držalac svakako duguje vlasniku naknadu za korišćenje stvari po članu 39. tog Zakona. U konkretnom slučaju tužilac kao pravni sledbenik zakupodavca traži naknadu za korišćenje poslovnog prostora od tužene kao zakupca, za period nakon prestanka ugovora o zakupu, a da u postupku nije dokazao da je vlasnik ili nosilac nekog drugog stvarnog prava na predmetnom poslovnom prostoru, pa je pravilno drugostepeni sud zaključio da nije aktivno legitimisan u ovoj parnici. Zato su kao neosnovani ocenjeni svi revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim za vođenje ove parnice.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković