Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права и битних повреда одредаба парничног поступка.

Тужена је поднела одговор на ревизију тужиоца, са захтевом за накнаду трошкова.

Врховни суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11 ... 18/20 и 10/23 - други закон) и утврдио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју се ревизијом указује није прописана као ревизијски разлог у члану 407. тог закона.

Према утврђеном чињеничном стању правни претходник тужиоца је као закуподавац 22.09.1997. године, закључио уговор о закупу пословног простора са туженом као закупцем. Предмени уговор је отказан решењем од 06.12.2005. године, из разлога неплаћања закупнине у дужем временском периоду о чему је тужена обавештена дописом Агенције за пословни простор Града Београда од 29.09.2006. године, а који јој је уручен 04.10.2006. године. Тужена је и након пријема наведеног дописа наставила да користи пословни простор и тужиоцу није плаћала накнаду, па је у парничном поступку који је окончан правноснажном пресудом П 17888/11 од 21.06.2012. године, наложено туженој да се са свим лицима и стварима исели из пословног простора и исти преда тужиоцу. Тужилац је правни следбеник Дирекције за пословни простор Града Београда која је као закуподавац закључила предметни уговор о закупу. С обзиром да је тужена у периоду од јануара 2008. године до октобра 2013. године користила предметни пословни простор без правног основа, а да за то није плаћала накнаду, тужилац у овој парници тражи да се тужена обавеже да му на име неоснованог обогаћења исплати износ од 5.421.237,60 динара. Вештачењем је утврђена висина накнаде за пословни простор у површини од 101 м2, у износу од 4.640.353,80 динара, за период од јануара 2008. године до октобра 2013. године. Тужилац у поступку није доказао да је власник или ималац неког другог стварног права на предметном пословном простору, а тужена је фактички исељена из пословног простора 2014. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев, налазећи да је тужена у обавези да тужиоцу исплати новчани износ утврђен вештачењем на име неплаћене закупнине за период од 01.01.2008. године до 31.10.2013. године, будући да је без правног основа користила исти и обављала угоститељску делатност на који начин се неосновано обогатила, на основу чланова 210, 567. став 1. и 583. став 1. ЗОО. У преосталом делу новчаног потраживања за износ од 777.883,80 динара, тужбени захтев је одбијен као неоснован.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду у усвајајућем делу и одбио тужбени захтев, а потврдио у делу којим је одбијен тужбени захтев, налазећи да тужилац није активно легитимисан да захтева исплату закупнине за период након престанка уговора о закупу, нити да потражује накнаду за неосновано коришћење предметног пословног простора од стране тужене у смислу члана 219. ЗОО, јер у поступку није доказао да је у спорном периоду био власник или ималац неког другог стварног права на пословном простору.

По оцени Врховног суда становиште другостепеног суда је правилно.

Према члану 567. став 1. Закона о облигационим односима уговором о закупу обавезује се закуподавац да преда одређену ствар закупцу на употребу, а овај се обавезује да му за то плаћа одређену закупнину, док је чланом 585. став 1. прописано да је закупац дужан чувати закупљену ствар и по престанку закупа вратити је неоштећену. Закуподавац је активно легитимисан да по истеку закупа тражи од закупца враћање ствари дате у закуп без обзира да ли је истовремено и њен власник сходно наведеним одредбама Закона о облигационим односима. Закуподавац не мора бити нужно и власник ствари која је дата у закуп, а сама чињеница да је закључио уговор о закупу чини га активно легитимисаним да тражи испуњење уговорне обавезе плаћања закупнине и враћања закупљене ствари по престанку истог уговора. Међутим, накнада за коришћење закупљене ствари у овом случају пословног простора, по истеку уговора о закупу, односно престанку закупа, више није у домену уговорних односа закуподавца и закупца, већ у домену накнаде за коришћење туђе ствари. Под употребом туђе ствари у смислу члана 219. Закона о облигационим односима подразумева се такво коришћење ствари при коме се она претвара у нешто друго или престаје да постоји, што овде није случај. Корист остварену таквом употребом ствари дужан је да накнади имаоцу ствари и савестан стицалац. Са друге стране, коришћење туђе ствари у смислу члана 38. Закона о основама својинскоправних односа подразумева употребу при којој идентитет ствари остаје очуван уз могуће смањење вредности због употребе и право је власника ствари да захтева накнаду за коришћење од држаоца, при чему несавестан држалац свакако дугује власнику накнаду за коришћење ствари по члану 39. тог Закона. У конкретном случају тужилац као правни следбеник закуподавца тражи накнаду за коришћење пословног простора од тужене као закупца, за период након престанка уговора о закупу, а да у поступку није доказао да је власник или носилац неког другог стварног права на предметном пословном простору, па је правилно другостепени суд закључио да није активно легитимисан у овој парници. Зато су као неосновани оцењени сви ревизијски наводи тужиоца којима се указује на погрешну примену материјалног права.

Захтев тужене за накнаду трошкова одговора на ревизију је одбијен на основу члана 154. став 1. ЗПП, јер се не ради о трошковима потребним за вођење ове парнице.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић