Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2304/16 od 17.10.2016. godine, stavom prvim izreke žalba tuženog je usvojena i prvostepena presuda delimično preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje AA u delu kojim je tražila da se poništi, kao nezakonit, član 1 aneksa br. ... Ugovora o radu od 14.12.2004. godine, koji je sa tuženim zaključila 22.04.2014. godine, a kojim je raspoređena na poslove ... ... i utvrđen joj koeficijent za obračun i isplatu plate 14.88, da se obaveže tuženi da sa ovom tužiljom zaključi aneks ugovora o radu u skladu sa važećim propisima koji uređuju premeštaj tužilje na poslove ... i koeficijent za obračun i isplatu plata zaposlenih u predškolskom obrazovanju te da se utvrdi da ova tužilja ima pravo na koeficijent za obračun i isplatu plata zaposlenih u predškolskom obrazovanju u visini od 17,32. Istim stavom preinačena je prvostepena presuda i u odnosu na tužilju BB, tako što je odbijen njen tužbeni zahtev kojim je tražila da se poništi, kao nezakonit, član 1 aneksa br. ... Ugovora o uređivanju međusobnih prava obaveza i odgovornosti od 15.11.2006. godine, koji je sa tuženim zaključila 28.04.2014. godine, a kojim je raspoređena na poslove ... ... i utvrđen joj koeficijent za obračun i isplatu plate 14.88, da se obaveže tuženi da sa njom zaključi aneks ugovora o radu u skladu sa važećim propisima koji uređuju premeštaj tužilje na poslove ... i koeficijent za obračun i isplatu plata zaposlenih u predškolskom obrazovanju i da se utvrdi da ova tužilja ima pravo na koeficijent za obračun i isplatu plata zaposlenih u predškolskom obrazovanju u visini od 17,32, a odbijen je i zahtev tužilja da se tuženi obaveže da im naknadi troškove parničnog postupka od 188.625,00 dinara sa zakonskom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, u ostalom delu žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda potvrđena (u stavu drugom i šestom izreke). Stavom trećim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka, a stavom četvrtim izreke odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilje su izjavile reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujići dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je, rešenjem Rev2 120/17 od 22.02.2017. godine, odbacio reviziju tužilja izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2304/16 od 17.10.2016. godine, kao nedozvoljenu.

Odlukom Ustavnog suda Už-10323/2017 od 21.12.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba ovde tužilja i utvrđeno da je navedenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda, povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava RS, pa je stavom drugim izreke, poništeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2 120/17 od 22.02.2017. godine i određeno da isti sud ponovo odluči o reviziji podnositeljki ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2304/16 od 17.10.2016. godine.

Odlučujući u ponovnom postupku, o reviziji tužilja, na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilje su u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, sa višom stručnom spremom (VI stepen stručne spreme) i to tužilja AA od 14.12.2004. godine, a tužilja BB od 1994. godine. Obe tužilje su raspoređene na radno mesto ..., sa VI stepenom stručne spreme, i to tužilja AA ugovorom o radu od 14.12.2004. godine i određen joj je koeficijent za obračun i isplatu plate za ovo radno mesto u visini od 10,10, a tužilja BB ugovorom o radu od 15.11.2006. godine kojim joj je određen koeficijent od 10,98. Nakon zasnivanja radnog odnosa, obe tužilje su završile Visoku školu strukovnih studija ... u ... i to tužilja AA 11.12.2013. godine, a tužilja BB 30.05.2011. godine i na taj način su stekle visoku stručnu spremu i zvanje - stručni naziv - specijalista strukovni ... . Dana 06.03.2014. godine stupio je na snagu novi Pravilnik o organizaviji i sistematizaciji poslova kod tuženog, kojim je izvršeno usaglašavanje u pogledu naziva radnih mesta, opisa poslova i koeficijenata za obračun plata – sa Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnom sektoru, kojim je u osnovnom obrazovanju za radno mesto (između ostalog i) ... sa VII stepenom stručne spreme predviđen koeficijent 17,32, a ... sa VI stepenom stručne spreme koeficijent 14,88. Novim Pravilnikom tuženog na isti način je regulisan naziv radnih mesta i koeficijenti, odnosno predviđeno je radno mesto “... ...” za koje je uslov VI stepen stručne spreme i jedna godina radno iskustva, za koji je određen koeficijent 14,88 i “... ...” za koje je uslov VII stepen stručne spreme i jedna godina radnog iskustva, sa koeficijentom za obračun i isplatu plate od 17,32, dok je opis poslova za oba radna mesta isti. Radi usaglašavanja sa novim Pravilnikom u pogledu naziva radnih mesta, tuženi je tužiljama dao ponudu za zaključenje Aneksa br. ... zaključenih ugovora o radu i to 22.04.2014. godine tužilji AA, a 07.04.2014. godine tužilji BB. U ponudi za zaključenje aneksa su dati razlozi za izmenu ugovora u radu, kojima je navedeno da opis poslova koji su tužilje do tada obavljale i koeficijenti za obračun i isplatu plate koji im je određen u visini od 14,88 - ostaju isti, a da se radi usaglašavanja naziva radnih mesta sa novim Pravilnikom menja naziv samo radnog mesta tako je sada njihovo radno mesto sistematizovano kao “... ...”. Ponudom im je ostavljen rok za potpisivanje aneksa i upozorene su na posledice odbijanja. Tužilje su potpisale ponuđeni aneks ugovora, ali s obzirom da su pre potpisivanja aneksa stekle VII stepen stručne spreme, nalaze da ih je tuženi nezakonito rasporedio na radno mesto “... ...” i odredio koeficijent u visini od 14,88, te da je u tom delu aneks ugovora o radu ništev, jer je bio u obavezi da ih rasporedi na radno mesto “... ...” i odredi im koeficijent za obračun i isplatu plate u visini od 17,32, što predstavlja i predmet tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari.

Kod ovako utvrđenog činjerničnog stanja prvostepeni sud je usvojio ovako postavljen tužbeni zahtev, dok je pobijanom odlukom, drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Zakonitost sporne odredbe člana 1. aneksa ugovora o radu koje su tužilje zaključile sa tuženim, kao i pravo tužilja da budu raspoređene na radno mesto “vaspitač 2” uz određivanje koeficijenta za to radno mesto u visini od 17,32, drugostepeni sud je pravilno cenio primenom Zakona o radu ("Sl.glasnik RS" br. 25/05, ... i 32/13, važećeg u spornom periodu), s obzirom da je odredbom člana 2. stav 2. ovog Zakona propisano da se odredbe ovog zakona primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno, a da način i postupak izmene ugovorenih uslova rada, odnosno zaključenje aneksa ugovora o radu, nisu regulisani ni Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ("Sl.glasnik RS" br. 72/09, 52/11 i 55/13), ni Zakonom o predškolskom vaspitanju i obrazovanju ("Sl.glasnik RS" br. 18/10).

Prema odredbi člana 171. Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada pod uslovima i u slučajevima utvrđenim zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, u kom slučaju je u obavezi da ga (aneksom) rasporedi na odgovarajuće poslove i odgovarajuće radno mesto, što podrazumeva posao za čije se obavljanje zahteva ista vrsta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu koji se ponuđenim aneksom menja. Uz aneks ugovora o radu poslodavac je dužan da zaposlenom dostavi pismeno obaveštenje koje sadrži razloge za ponuđeni aneks ugovora, rok u kome zaposleni treba da se izjasni (koji ne može biti kraći od osam radnih dana) i pravne posledice koje mogu da nastanu nepotpisivanjem aneksa ugovora (član 172. stav 1. Zakona).

U konkretnom slučaju, tuženi je uz aneks ugovora o radu tužiljama dostavio ponudu u kojoj su dati razlozi za izmenu ugovorenih uslova rada i to samo u pogledu naziva radnog mesta, a kojima je obrazloženo da je isto neophodno radi usaglašavanja sa sistematizacijom radnih mesta predviđenih novim Pravilnikom (donetim radi usklađivanja sa Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnom sektoru), ostavljen im je rok za izjašnjenje od 8 radnih dana od dana prijema ponude i upozorene su na pravne posledice odbijanja ponude. Iz navedenog proizilazi da je postupak davanja ponude i zaključenja aneksa ugovora o radu sproveden na zakonom propisan način, odnosno da nije bilo propusta koji bi i odluku donetu u tom postupku činili nezakonitom.

Tužilje su kod tuženog zasnovale radni odnos i raspoređene na poslove i radno mesto “...”, sa višom stručnom spremom, odnosno sa VI stepenom stručne spreme. Zaključenim aneksom ugovora o radu izmenjen je samo naziv radnog mesta, koje je novim Pravilnikom sistematizovano kao radno mesto “... ...”, dok je opis poslova ovog radnog mesta i koeficijent za obračun i isplatu plata tužiljama ostao nepromenjen u odnosu na poslove i koeficijente utvrđene ugovorima o radu koje su zaključile sa tuženim. Tužilje nakon zasnivanja radnog odnosa kod tuženog jesu stekle viši - VII stepen stručne spreme, ali tuženog, kao poslodavca, zakon obavezuje da zaposlenom aneksom ponudi odgovarajuće radno mesto koje se ceni samo u odnosu na poslove za koje je predviđena ista vrsta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu. To znači da zakon ograničava poslodavca samo da izmenjenim uslovima rada zaposlenog ne sme rasporediti na niže radno mesto, odnosno na poslove za koje je predviđen niži stepen stručne spreme od onog koji je imao i na osnovu kog je raspoređen na odgovarajuće radno mesto zaključenim ugovorom o radu, što u konkretnom slučaju nije ni učinjeno.

Pravilno drugostepeni sud zaključuje da okolnost što su tužilje nakon zasnivanja radnog odnosa kod tuženog stekle VII stepen stručne spreme, ne utiče na pravilnost i zakonitost date ponude i zaključenog aneksa ugovora o radu. Naime, naknadano stečena viša stručna sprema predstavlja samo osnov za mogućnost raspoređivanja zaposlenog na poslove u skladu sa novostečenim stepenom stručne spreme, ali ne obavezuje poslodavca da zaposlenog (odmah) i rasporedi na takve poslove, s obzirom da premeštaj i raspoređivanje zaposlenih predstavlja poslovnu politiku poslodavca i uslovljena je potrebama i mogućnostima poslodavca za vršenje takvih promena, što sud nije ovlašćen da ceni.

Pored navedenog, ni okolnost što je za radno mesto “... ...” i “... ...” Pravilnikom tuženog određen isti opis poslova, ne čini nezakonitom pobijanu odredbu člana 1. zaključenih aneksa, s obzirom da su za zasnivanje radnog odnosa i raspoređivanje na ova radna mesta predviđeni različiti uslovi, odnosno različit stepen stručne spreme, a tuženi je tužilje rasporedio na poslove za koje je predviđen VI stepen stručne spreme, dakle na poslove sa istim stepenom stručne spreme koji su imale i pri zasnivanju radnog odnosa, a što u konkretnom slučaju predstavlja odgovarajuće poslove u smislu člana 171. stav 2. Zakona o radu.

Ukazivanje u reviziji da je određivanjem različitog koeficijenta za obavljanje istih poslova na radnim mestima “... ...” i “... ...” suprotno odredbi člana 104. Zakona o radu, te da se na taj način vrši diskriminacija zaposlenih na poslovima “... ...”, pa između ostalog i ovde tužilja, nije od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijanih aneksa, kao ni na osnovanost tužbenog zahteva, s obzirom da je ovakva sistematizacija predviđena Pravilnikom tuženog, koji nije predmet tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari, a povreda zakonitosti i ustavnih načela učinjenih opštim aktom pravnog lica može se ceniti samo u postupku pred Ustavnim sudom.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je o osnovanosti tužbenog zahteva odlučeno uz pravilnu primenu materijalnog prava, pa je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić