Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1436/19 od 17.10.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog zasnovala radni odnos na određeno vreme na osnovu ugovora o radu od 21.06.2013. godine na radnom mestu višeg stručnog saradnika za poslove matične evidencije u Odeljenju za ostvarivanje prava za PIO. Aneksom broj 1. navedenog ugovora o radu tužilji je produžen radni odnos na određeno vreme do 20.12.2013. godine. Zatim je tuženi sa tužiljom zaključio novi ugovor o radu na određeno vreme 06.12.2013. do 05.12.2014. godine na radnom mestu viši stručni saradnik za rešavanje o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja. Ponovo su parnične stranke zaključile ugovor o radu 06.12.2014. godine na određeno vreme na istim poslovima zaključno sa 05.05.2015. godine. Novi ugovor zaključen je 06.06.2015. godine kojim je tužilja zasnovala radni odnos na određeno vreme na poslovima višeg stručnog saradnika za rešavanje o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja do 05.12.2015. godine koji radni odnos je produžen zaključenjem novog ugovora o radu od 08.12.2015. godine ali i zaključenjem ugovora o radu od 06.06.2016. godine sa trajanjem radnog odnosa do 05.12.2016. godine. Rešenjem tuženog broj .. od 05.12.2016. godine tužilji je prestao radni odnos na određeno vreme zbog isteka roka na koji je zasnovan. Iz iskaza zakonskog zastupnika tuženog utvrđeno je da je tuženi imao potrebu za pravnikom, tako da su sa tužiljom zasnovali radni odnos na određeno vreme, da između trajanja ugovora koji su zaključivani sa tužiljom nije bilo nikakvih prekida. Utvrđeno je i da je tužilja faktički i fizički radila na istim poslovima i na istom radnom mestu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev zaključujući da se ugovori o radu koji su zaključivani pre izmena Zakona o radu 2014. godine ne računaju u rok od 24 meseca koji je predviđen izmenama Zakona o radu, kao i da je tužilja kod tuženog radila od 06.12.2013. do 05.12.2016. godine, ali da je došlo do prekida od 31 dana u periodu od 05.05.2015. do 06.06.2015. godine, zbog čega se vremensko trajanje radnog odnosa tužilje kod tuženog računa od poslednjeg zaključenog ugovora, posle prekida od 06.06.2015. godine, pa kako je od tada do 05.12.2016. godine tužilja na istom radnom mestu provela ukupno 17 meseci i 29 dana, to se nisu stekli uslovi za preobražaj radnog odnosa na osnovu člana 37. Zakona o radu.

Stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Prema članu 37. Zakona o radu ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1). Poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2). Prekid kraći od 30 dana ne smatra se prekidom perioda iz stava 2. ovog člana (stav 3). Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

U ovom slučaju, kako je to u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno, tužilja je neprekidno radila na istovrsnim poslovima od 21.06.2013. do 05.12.2016. godine. Po oceni revizijskog suda, nije došlo do prekida radnog odnosa tužilje u periodu od 05.05.2015. do 06.06.2015. godine. Naime, ugovor koji je tuženi datirao sa 06.06.2015. godine u konkretnom slučaju nije mogao biti zaključen tog datuma jer je u pitanju subota, neradni dan tuženog, državnog organa, pa niti je tog dana ugovor mogao biti zaključen, niti je od tog dana tužilja mogla početi da radi. Datiranje ugovora po isteku 31-og dana od isteka prethodnog ugovora, smatra se zloupotrebom prava od strane poslodavca koji je na ovaj način pokušao da izigra pravilo o prekidu u radnom odnosu i veštački stvori privid da je prekid trajao duže od 30 dana. Imajući u vidu da je u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno da je tužilja i fizički i faktički radila na istim poslovima, da i po iskazu zakonskog zastupnika tuženog nije bilo prekida u radu tužilje, po oceni revizijskog suda, došlo je do preobražaja radnog odnosa na osnovu člana 37. stav 4. Zakona o radu. Bez obzira na naziv zaključenih ugovora (pravnu prirodu ugovora ne određuje njegov naziv već suština pravnog odnosa koji je njime zasnovan), svi zaključeni ugovori između tužilje i tuženog se smatraju jednim ugovorom jer u pogledu bitnih elemenata svih ugovora nema razlike. Ako bi se u slučaju obavljanja istovrsnih poslova kod istog poslodavca svaki zaključeni ugovor tretirao kao poseban ugovor, zakonom bi bio zloupotrebljavan pa bi poslodavac mogao da izigra pravilo o vremenskom ograničeenju rada na određeno vreme iz člana 37. Zakona o radu. U ugovornom pravu zloupotreba prava je zabranjena (član 13. ZOO). To pravilo se supsidijerno primenjuje i u materiji radnog prava jer je ugovor o radu vrsta građanskopravnog ugovora po svom poreklu i na njega se primenjuju načela koja važe za ugovorno pravo u opštem režimu. S obzirom na to da je tužilja sve vreme od 21.06.2013. do 05.12.2016. godine kod tuženog radila na istovrsnim poslovima, to su po oceni revizijskog suda ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

Napominje se da bez obzira što je jedan vremenski period tužilja radila po Zakonu o radu iz 2005. godine, a drugi vremenski period od stupanja na snagu izmena i dopuna Zakona o radu (novele iz 2014. na snazi od 29.07.2014. godine), po oceni revizijskog suda, upravo radi sprečavanja zabrane zloupotrebe prava u „računanje“ vremena provedeno u radnom odnosu kod tuženog „ulazi“ i period po prethodno važećem zakonu i period po izmenjenom Zakonu o radu. Osim toga, i kada bi predmet ocene zasnivanja radnog odnosa tužilje na neodređeno vreme kod tuženog bio period za vreme važenja „starog“ – neizmenjenog Zakona o radu (po njemu je za „preobražaj“ radnog odnosa bilo potrebno 12 meseci), i u tom slučaju tužilja ima pravo na preobražaj radnog odnosa jer je u radnom odnosu bila od 21.06.2013. do 05.12.2014. godine, pa je 12 meseci rada kod istog poslodavca isteklo 21.06.2014. godine po proteku kog roka je ona i dalje bila u radnom angažovanju kod tuženog po ugovorima o radu na određeno vreme. Zbog toga su nižestepene presude preinačene i usvojen tužbeni zahtev.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Na osnovu čl. 153, 154, 163. i 165. ZPP tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove parničnog postupka i to za sastav tužbe iznos od 16.000,00 dinara, pristup na pet održanih ročišta od po 18.000,00 dinara, pristup na tri neodržana od po 9.750,00 dinara, sastav žalbe i revizije od po 33.000,00 dinara, sve odmereno prema važećoj AT i TT.

Predsednik veća sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić