Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 1436/19 од 17.10.2019. године, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је изјавила ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 72/11...87/18), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код туженог засновала радни однос на одређено време на основу уговора о раду од 21.06.2013. године на радном месту вишег стручног сарадника за послове матичне евиденције у Одељењу за остваривање права за ПИО. Анексом број 1. наведеног уговора о раду тужиљи је продужен радни однос на одређено време до 20.12.2013. године. Затим је тужени са тужиљом закључио нови уговор о раду на одређено време 06.12.2013. до 05.12.2014. године на радном месту виши стручни сарадник за решавање о правима из пензијског и инвалидског осигурања. Поново су парничне странке закључиле уговор о раду 06.12.2014. године на одређено време на истим пословима закључно са 05.05.2015. године. Нови уговор закључен је 06.06.2015. године којим је тужиља засновала радни однос на одређено време на пословима вишег стручног сарадника за решавање о правима из пензијског и инвалидског осигурања до 05.12.2015. године који радни однос је продужен закључењем новог уговора о раду од 08.12.2015. године али и закључењем уговора о раду од 06.06.2016. године са трајањем радног односа до 05.12.2016. године. Решењем туженог број .. од 05.12.2016. године тужиљи је престао радни однос на одређено време због истека рока на који је заснован. Из исказа законског заступника туженог утврђено је да је тужени имао потребу за правником, тако да су са тужиљом засновали радни однос на одређено време, да између трајања уговора који су закључивани са тужиљом није било никаквих прекида. Утврђено је и да је тужиља фактички и физички радила на истим пословима и на истом радном месту.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев закључујући да се уговори о раду који су закључивани пре измена Закона о раду 2014. године не рачунају у рок од 24 месеца који је предвиђен изменама Закона о раду, као и да је тужиља код туженог радила од 06.12.2013. до 05.12.2016. године, али да је дошло до прекида од 31 дана у периоду од 05.05.2015. до 06.06.2015. године, због чега се временско трајање радног односа тужиље код туженог рачуна од последњег закљученог уговора, после прекида од 06.06.2015. године, па како је од тада до 05.12.2016. године тужиља на истом радном месту провела укупно 17 месеци и 29 дана, то се нису стекли услови за преображај радног односа на основу члана 37. Закона о раду.

Становиште нижестепених судова није правилно.

Према члану 37. Закона о раду уговор о раду може да се закључи на одређено време за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба (став 1). Послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дужи од 24 месеца (став 2). Прекид краћи од 30 дана не сматра се прекидом периода из става 2. овог члана (став 3). Ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време.

У овом случају, како је то у поступку пред нижестепеним судовима утврђено, тужиља је непрекидно радила на истоврсним пословима од 21.06.2013. до 05.12.2016. године. По оцени ревизијског суда, није дошло до прекида радног односа тужиље у периоду од 05.05.2015. до 06.06.2015. године. Наиме, уговор који је тужени датирао са 06.06.2015. године у конкретном случају није могао бити закључен тог датума јер је у питању субота, нерадни дан туженог, државног органа, па нити је тог дана уговор могао бити закључен, нити је од тог дана тужиља могла почети да ради. Датирање уговора по истеку 31-ог дана од истека претходног уговора, сматра се злоупотребом права од стране послодавца који је на овај начин покушао да изигра правило о прекиду у радном односу и вештачки створи привид да је прекид трајао дуже од 30 дана. Имајући у виду да је у поступку пред нижестепеним судовима утврђено да је тужиља и физички и фактички радила на истим пословима, да и по исказу законског заступника туженог није било прекида у раду тужиље, по оцени ревизијског суда, дошло је до преображаја радног односа на основу члана 37. став 4. Закона о раду. Без обзира на назив закључених уговора (правну природу уговора не одређује његов назив већ суштина правног односа који је њиме заснован), сви закључени уговори између тужиље и туженог се сматрају једним уговором јер у погледу битних елемената свих уговора нема разлике. Ако би се у случају обављања истоврсних послова код истог послодавца сваки закључени уговор третирао као посебан уговор, законом би био злоупотребљаван па би послодавац могао да изигра правило о временском ограничеењу рада на одређено време из члана 37. Закона о раду. У уговорном праву злоупотреба права је забрањена (члан 13. ЗОО). То правило се супсидијерно примењује и у материји радног права јер је уговор о раду врста грађанскоправног уговора по свом пореклу и на њега се примењују начела која важе за уговорно право у општем режиму. С обзиром на то да је тужиља све време од 21.06.2013. до 05.12.2016. године код туженог радила на истоврсним пословима, то су по оцени ревизијског суда испуњени услови за преображај радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време.

Напомиње се да без обзира што је један временски период тужиља радила по Закону о раду из 2005. године, а други временски период од ступања на снагу измена и допуна Закона о раду (новеле из 2014. на снази од 29.07.2014. године), по оцени ревизијског суда, управо ради спречавања забране злоупотребе права у „рачунање“ времена проведено у радном односу код туженог „улази“ и период по претходно важећем закону и период по измењеном Закону о раду. Осим тога, и када би предмет оцене заснивања радног односа тужиље на неодређено време код туженог био период за време важења „старог“ – неизмењеног Закона о раду (по њему је за „преображај“ радног односа било потребно 12 месеци), и у том случају тужиља има право на преображај радног односа јер је у радном односу била од 21.06.2013. до 05.12.2014. године, па је 12 месеци рада код истог послодавца истекло 21.06.2014. године по протеку ког рока је она и даље била у радном ангажовању код туженог по уговорима о раду на одређено време. Због тога су нижестепене пресуде преиначене и усвојен тужбени захтев.

На основу члана 416. став 2. ЗПП, одлучено је као у изреци.

На основу чл. 153, 154, 163. и 165. ЗПП тужени је обавезан да тужиљи накнади трошкове парничног поступка и то за састав тужбе износ од 16.000,00 динара, приступ на пет одржаних рочишта од по 18.000,00 динара, приступ на три неодржана од по 9.750,00 динара, састав жалбе и ревизије од по 33.000,00 динара, све одмерено према важећој АТ и ТТ.

Председник већа судија

Звездана Лутовац,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић