Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a pozivanje revidenta na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP je bez uticaja, budući da je reč o bitnoj povredi zbog koje se revizija ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je po ugovoru od 15.06.2008. godine sa pripadajućim aneksima bila u radnom odnosu kod tuženog, raspoređena na radnom mestu ... . Rešenjem od 28.05.2013. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu, sa obrazloženjem da je radno mesto tužilje ugašeno usled ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog. Tužilja je protiv tuženog podnela tužbu za poništaj ovog rešenja. Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 2871/13 od 17.06.2014. godine (koja je postala pravnosnažna 20.10.2016. godine), poništeno je rešenje o otkazu ugovora o radu od 28.05.2013. godine i obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad, što je on i učinio u januaru 2017. godine. Pored podnošenja tužbe sudu radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 28.05.2013. godine, tužilja se radi zaštite prava iz radnog odnosa obratila i inspektoru rada Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike RS koji je po izvršenom inspekcijskom pregledu, 06.08.2013. godine doneo rešenje o odlaganju izvršenja rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu sve do pravnosnažne sudske odluke u radnom sporu za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa od 28.05.2013. godine. Postupajući po rešenju inspekcije rada, tuženi je tužilju 28.07.2014. godine pozvao da pristupi i tom prilikom joj uručio rešenje o vraćanju na rad od 28.07.2014. godine i rešenje o privremenom raspoređivanju tužilje na rad od istog datuma, kojim je određeno da se tužilja raspoređuje privremeno na radno mesto ... u MP ... ... i da je dužna da stupi na rad narednog dana – 29.07.2014. godine. Istovremeno su joj uručeni ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu od 29.07.2014. godine, kojom joj je ponuđen rad na određeno vreme na osnovu ugovora o radu od 15.12.2007. godine i 15.06.2008. godine za rad na radnom mestu ... u maloprodajnom objektu ... ... ... i aneks ugovora o radu od istog datuma. Tužilji je ostavljen rok od 8 radnih dana da se izjasni na ponuđeni aneks ugovora o radu. Tužilja nije potpisala aneks ugovor o radu, već je izjavila prigovor podneskom od 04.08.2014. godine. Upozorenjem od 01.08.2014. godine, tužilji je ukazano da je izvršila povredu radne obaveze koja je propisana članom 95. stav 1. tačka 5. KU i to neopravdani izostanak sa posla dva radna dana uzastopno ili tri radna dana sa prekidima u toku kalendarske godine, uz navođenje da je trebalo da stupi na rad 29.07.2014. godine, što ona nije učinila. U izjašnjenju povodom upozorenja, tužilja je osporila navode i navela da nije imala obavezu da stupi na rad datuma koji se navodi u upozorenju jer nije prihvatila ponuđeni aneks ugovora o radu. Nakon toga, tuženi je doneo osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu od 18.08.2014. godine iz razloga što je tužilja učinila povredu radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu i člana 92. stav 1. tačka 2. i 95. stav 1. tačka 5. KU tuženog, jer joj je 28.07.2014. godine uručeno rešenje o privremenom raspoređivanju na rad i rešenje o vraćanju na rad, sa radom je trebalo da počne 29.07.2014. godine, a što ona nije učinila. Tužilja od 29.07.2014. godine, sve dok nije vraćena na rad u januaru 2017. godine, nije dolazila na posao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, primenom materijalnog prava iz člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu u vezi sa članom 95. stav 1. tačka 5. Kolektivnog ugovora tuženog, zaključili da je tužilja izvršila povredu radne obaveze koja joj je pobijanim rešenjem stavljena na teret i da njen zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa nije osnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužilje odbili kao neosnovan.

Članom 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu, propisano je da zaposlenom može biti otkazan ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to, ako učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

Tužilja je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, po rešenju tuženog o vraćanju na rad od 28.07.2014. godine i rešenju o privremenom raspoređivanju od istog datuma, koja su doneta na osnovu rešenja inspektora rada od 06.08.2013. godine, trebalo da se vrati na rad narednog dana, 29.07.2014. godine, što ona nije učinila, niti je dolazila na posao sve do 2017. godine, kada je vraćena na posao nakon poništaja prethodnog rešenja o otkazu ugovora o radu. Takvo postupanje tužilje i po oceni Vrhovnog suda predstavlja povredu radne obaveze koja joj je stavljena pobijanim rešenjem na teret, a koja povreda je predviđena opštim aktom tuženog, što predstavlja osnov za primenu otkaznog razloga i osporeno rešenje čini zakonitim, a tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja neosnovanim.

Nasuprot revizijskim navodima, nezavisno od činjenice da joj je uz rešenje o vraćanju na rad uručena i ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu i da je bio ostavljen rok od 8 dana za izjašnjenje na tu ponudu, tužilja je bila dužna da se vrati na rad 29.07.2014. godine. Ova njena obaveza proizlazi iz rešenja o vraćanju na rad od 28.07.2014. godine, koje je poslodavac doneo postupajući po rešenju inspektora rada.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazlagani.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci primenom člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković