Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку-ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/2011... 10/23), Врховни суд је оценио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а позивање ревидента на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП је без утицаја, будући да је реч о битној повреди због које се ревизија не може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је по уговору од 15.06.2008. године са припадајућим анексима била у радном односу код туженог, распоређена на радном месту ... . Решењем од 28.05.2013. године, тужиљи је отказан уговор о раду, са образложењем да је радно место тужиље угашено услед економских и организационих промена код туженог. Тужиља је против туженог поднела тужбу за поништај овог решења. Пресудом Трећег основног суда у Београду П1 2871/13 од 17.06.2014. године (која је постала правноснажна 20.10.2016. године), поништено је решење о отказу уговора о раду од 28.05.2013. године и обавезан је тужени да тужиљу врати на рад, што је он и учинио у јануару 2017. године. Поред подношења тужбе суду ради поништаја решења о отказу уговора о раду од 28.05.2013. године, тужиља се ради заштите права из радног односа обратила и инспектору рада Министарства рада, запошљавања и социјалне политике РС који је по извршеном инспекцијском прегледу, 06.08.2013. године донео решење о одлагању извршења решења туженог о отказу уговора о раду све до правноснажне судске одлуке у радном спору за поништај решења о престанку радног односа од 28.05.2013. године. Поступајући по решењу инспекције рада, тужени је тужиљу 28.07.2014. године позвао да приступи и том приликом јој уручио решење о враћању на рад од 28.07.2014. године и решење о привременом распоређивању тужиље на рад од истог датума, којим је одређено да се тужиља распоређује привремено на радно место ... у МП ... ... и да је дужна да ступи на рад наредног дана – 29.07.2014. године. Истовремено су јој уручени понуда за закључење анекса уговора о раду од 29.07.2014. године, којом јој је понуђен рад на одређено време на основу уговора о раду од 15.12.2007. године и 15.06.2008. године за рад на радном месту ... у малопродајном објекту ... ... ... и анекс уговора о раду од истог датума. Тужиљи је остављен рок од 8 радних дана да се изјасни на понуђени анекс уговора о раду. Тужиља није потписала анекс уговор о раду, већ је изјавила приговор поднеском од 04.08.2014. године. Упозорењем од 01.08.2014. године, тужиљи је указано да је извршила повреду радне обавезе која је прописана чланом 95. став 1. тачка 5. КУ и то неоправдани изостанак са посла два радна дана узастопно или три радна дана са прекидима у току календарске године, уз навођење да је требало да ступи на рад 29.07.2014. године, што она није учинила. У изјашњењу поводом упозорења, тужиља је оспорила наводе и навела да није имала обавезу да ступи на рад датума који се наводи у упозорењу јер није прихватила понуђени анекс уговора о раду. Након тога, тужени је донео оспорено решење о отказу уговора о раду од 18.08.2014. године из разлога што је тужиља учинила повреду радне обавезе из члана 179. став 2. тачка 5. Закона о раду и члана 92. став 1. тачка 2. и 95. став 1. тачка 5. КУ туженог, јер јој је 28.07.2014. године уручено решење о привременом распоређивању на рад и решење о враћању на рад, са радом је требало да почне 29.07.2014. године, а што она није учинила. Тужиља од 29.07.2014. године, све док није враћена на рад у јануару 2017. године, није долазила на посао.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су, применом материјалног права из члана 179. став 2. тачка 5. Закона о раду у вези са чланом 95. став 1. тачка 5. Колективног уговора туженог, закључили да је тужиља извршила повреду радне обавезе која јој је побијаним решењем стављена на терет и да њен захтев за поништај решења о престанку радног односа није основан.

По оцени Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су тужбени захтев тужиље одбили као неоснован.

Чланом 179. став 2. тачка 5. Закона о раду, прописано је да запосленом може бити отказан уговор о раду ако својом кривицом учини повреду радне обавезе и то, ако учини повреду радне обавезе утврђене општим актом, односно уговором о раду.

Тужиља је, према утврђеном чињеничном стању, по решењу туженог о враћању на рад од 28.07.2014. године и решењу о привременом распоређивању од истог датума, која су донета на основу решења инспектора рада од 06.08.2013. године, требало да се врати на рад наредног дана, 29.07.2014. године, што она није учинила, нити је долазила на посао све до 2017. године, када је враћена на посао након поништаја прeтходног решења о отказу уговора о раду. Такво поступање тужиље и по оцени Врховног суда представља повреду радне обавезе која јој је стављена побијаним решењем на терет, а која повреда је предвиђена општим актом туженог, што представља основ за примену отказног разлога и оспорено решење чини законитим, а тужбени захтев тужиље за поништај решења неоснованим.

Насупрот ревизијским наводима, независно од чињенице да јој је уз решење о враћању на рад уручена и понуда за закључење анекса уговора о раду и да је био остављен рок од 8 дана за изјашњење на ту понуду, тужиља је била дужна да се врати на рад 29.07.2014. године. Ова њена обавеза произлази из решења о враћању на рад од 28.07.2014. године, које је послодавац донео поступајући по решењу инспектора рада.

Врховни суд је ценио и остале наводе ревизије, којима се не доводи у сумњу правилност побијане пресуде, због чега ти наводи нису посебно образлагани.

Из наведених разлога, одлучено је као у изреци применом члана 414. ЗПП.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић