Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5352/2022 od 22.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena u stavu drugom, trećem i petom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju tužioca.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o pravu zaposlenih na teritoriji Kosova i Metohije na uvećanu zaradu i razliku između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, pa su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao o izuzetno dozvoljenoj, propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je doneo odluku kao u stavu prvom izreke primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem tužene od 01.05.2006. godine primljen u radni odnos u Opštinskoj upravi SO Štrpce na neodređeno vreme i raspoređen je na poslove „...“, dok je rešenjem od 12.11.2019. godine raspoređen na radno mesto „...“ u Odeljenju za ... pri Opštinskoj upravi Opštine Štrpce. Tužiocu je u utuženom periodu obračun zarade vršen u skladu sa rešenjima tužene. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđena je razlika zarade i to: prema prvoj varijanti u visini razlike između isplaćene osnovne zarade tužioca sa uvećanjem na ime minulog rada i minimalne zarade sa uvećanjem po osnovu minulog rada koji bi tužiocu pripao da je primao zaradu u visini minimalne zarade, kao i u varijatni razlike između tzv. „kosovskog dodatka“ obračunatog na zaradu u visini minimalne zarade i ispaćenog „kosovskog dodatka“.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili nalazeći da je tužilac u spornom periodu ostvario uvećanje po osnovu tzv. „kosovskog dodatka“, koje je propisano Zaključkom Vlade RS 05 broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine, tako što uvećanje, zajedno sa osnovnom zaradom i minulim radom, čini ukupno isplaćenu zaradu tužiocu koja je veća od minimalne zarade.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo a zbog toga je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 111. stav 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/2005 sa izmenama) propisano je da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme. Cilj isplate minimalne zarade je obezbeđenje zaštite zaposlenog u smislu zadovoljenja osnovnih egzistencialnih potreba. Zakonom o budžetu i Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, predviđeno je da lica koji rade na teritoriji KIM imaju pravo na uvećanje zarade u visini od 50% mesečno na ime tzv. „kosovskog dodatka“.

Imajući u vidu napred navedne odredbe, ne može se prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da tužilac nema pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i uvećanja od 50% obračunato na taj iznos.

Imajući u vidu da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu cenili pravilnost obračuna i visine tražene razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade i naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS 05 br. 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, što znači da je na taj način činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo nižestepene presude u pobijanom delu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, oceniće prigovor zastarelosti istaknut u odgovoru na tužbu, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković