Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 5352/2022 од 22.12.2022. године, ставом првим изреке, одбијена је, као неоснована жалба тужиоца и првостепена пресуда потврђена у ставу другом, трећем и петом изреке. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је изјавио благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права и предложио да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној на основу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужена је доставила одговор на ревизију тужиоца.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног суда, у конкретном случају је потребно уједначавање судске праксе о праву запослених на територији Косова и Метохије на увећану зараду и разлику између припадајућег и исплаћеног додатка на зараду према Закључку Владе РС 05 број 120-335/2007-14 од 25.12.2008. године, па су испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиоца, као о изузетно дозвољеној, прописани одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Из тог разлога, Врховни суд је донео одлуку као у ставу првом изреке применом одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Врховни суд је испитао побијану пресуду, применом одредбе члана 408. Закона о парничном поступку и утврдио да је ревизија тужиоца основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је решењем тужене од 01.05.2006. године примљен у радни однос у Општинској управи СО Штрпце на неодређено време и распоређен је на послове „...“, док је решењем од 12.11.2019. године распоређен на радно место „...“ у Одељењу за ... при Општинској управи Општине Штрпце. Тужиоцу је у утуженом периоду обрачун зараде вршен у складу са решењима тужене. Вештачењем од стране вештака економско-финансијске струке, утврђена је разлика зараде и то: према првој варијанти у висини разлике између исплаћене основне зараде тужиоца са увећањем на име минулог рада и минималне зараде са увећањем по основу минулог рада који би тужиоцу припао да је примао зараду у висини минималне зараде, као и у варијатни разлике између тзв. „косовског додатка“ обрачунатог на зараду у висини минималне зараде и испаћеног „косовског додатка“.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су тужбени захтев тужиоца одбили налазећи да је тужилац у спорном периоду остварио увећање по основу тзв. „косовског додатка“, које је прописано Закључком Владе РС 05 број 120- 335/2007-14 од 25.12.2008. године, тако што увећање, заједно са основном зарадом и минулим радом, чини укупно исплаћену зараду тужиоцу која је већа од минималне зараде.

По оцени Врховног суда, нижестепени судови су погрешно применили материјално право а због тога је чињенично стање непотпуно утврђено.

Одредбом члана 111. став 1. и 2. Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/2005 са изменама) прописано је да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време. Циљ исплате минималне зараде је обезбеђење заштите запосленог у смислу задовољења основних егзистенциалних потреба. Законом о буџету и Закључком Владе Републике Србије број 120-335/2007-14 од 25.12.2008. године, предвиђено је да лица који раде на територији КИМ имају право на увећање зараде у висини од 50% месечно на име тзв. „косовског додатка“.

Имајући у виду напред наведне одредбе, не може се прихватити закључак нижестепених судова да тужилац нема право на исплату плате у висини минималне зараде и увећања од 50% обрачунато на тај износ.

Имајући у виду да нижестепени судови, због погрешне примене материјалног права нису ценили правилност обрачуна и висине тражене разлике између припадајуће минималне и исплаћене зараде и накнаде штете у висини разлике између припадајућег и исплаћеног додатка на зараду према Закључку Владе РС 05 бр. 120-335/2007-14 од 25.12.2008. године, што значи да је на тај начин чињенично стање остало непотпуно утврђено, Врховни суд је на основу члана 416. став 2. ЗПП, укинуо нижестепене пресуде у побијаном делу и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.

У поновном поступку првостепени суд ће утврдити чињенично стање имајући у виду примедбе из овог решења, оцениће приговор застарелости истакнут у одговору на тужбу, а потом донети правилну и закониту одлуку.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић