Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4939/24 od 16.01.2024. godine, odbijena je žalba tužilje, potvrđena prvostepena presuda i odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 441. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) - ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje, jer drugostepeni sud u postupku odlučivanja o žalbi nije pogrešno primenio odredbe ovog zakona, a što je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke. Odredba člana 407. stav 2. ZPP propisuje da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ZPP. Pobijana presuda nije doneta primenom navedene zakonske odredbe, pa osporavnje ocene dokaza kojim se suštinski osporavaju činjenice utvrđene u prvostepenom postupku nije dozvoljeno u revizijskom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu višeg saradnika u Odeljenju ... . Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 07.11.2014. godine, tužilji je prestao radni odnos jer je svoju identifikacionu magnetnu karticu dala svom neposrednom rukovodiocu BB, sa namerom da isti evidentira njene dolaske i odlaske sa posla, i time je stvorila lažno uverenje da je prisutna na poslu u radno vreme u trajanju od 20 dana, pa neopravdano nije dolazila na posao u radno vreme, čime je učinila povredu radne obaveze u povratu, a za vremenski period odsutnosti sa posla nije dostavila ni potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, niti je obavestila poslodavca o razlozima svoje odsutnosti, čime je svesno prekršila i povredila materijalno finansijske propise i uputstva Alta banke; jer je za period odsutnosti sa posla primala punu zaradu, čime je učinila povrede radne obaveze i radne discipline: nezakonito, neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, nepridržavanje materijalno finansijskih proipisa i akata banke, u povratu, nedostavljanje potvrde o privremenoj sprečenosti za rad najkasnije u roku od 3 dana od nastupanja privremene sprečenosti za rad, u skladu sa propisima o zdravstvenom osiguranju.

Pre donošenja pobijanog rešenja, rukovodilac Sektora upravljanja rizicima finansijama i administrativne podrške je 12.09.2014. godine podneo predlog za utvrđivanje povrede radne obaveze i radne discipline tužilje, formirana je disciplinska komisija od strane Izvršnog odbora, koja je utvrdila da je tužilja svojom krivicom učinila povrede radne obaveze i nije poštovala radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, što joj je stavljeno na teret osporenim rešenjem. Donošenju pobijanog rešenja prethodilo je upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 01.10.2014. godine, u kome su navedeni osnov za davanje otkaza, činjenice i dokazi koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz, konkretizovan je vremenski period na koji se odnose povrede radne obaveze i nepoštovanje radne discipline i to od 14-17.04.2014. godine, 22.04.-24.04.2014. godine, 03.07., 04.07., 07.07.-11.07.2014. godine, 14.07.-17.07.2014. godine, 20.01.2014. godine i 26.02.2014. godine i ostavljen je rok za davanje odgovora na upozorenje. Tužilja se pisanim putem izjasnila na navode iz upozorenja, osporavajući iste.

Zaposleni kod tuženog su elektronskom poštom, koja je upućena 16.09.2010. godine, obavešteni da je svaki zaposleni obavezan da nosi i koristi svoju identifikacionu karticu pri svakom ulasku i izlasku iz banke i na taj način evidentira svoje radno vreme u skladu sa Uputstvom o evidentiranju radnog vremena za obračun zarada i naknada, kao i da će se svako kašnjenje preko dozvoljenog smatrati povredom radne obaveze iz člana 61 Kolektivnog ugovora i biće sankcionisano. Zaposlenima je dostavljeno navedeno Uputstvo. U navedenim spornim danima, vreme dolaska i odlaska tužilje i svedoka BB je bilo identično i razlika u korišćenju elektronske kartice prilikom dolaska i odlaska sa rada je odstupanje od 2 do 4 sekunde, a tužilja tih dana nije koristila fiksni telefon, niti kompjuter. Pisana evidencija zaposlenih na radu, koju je vodio svedok VV, nije uvek zasnovana na tome da se on lično uverio u prisustvo zaposlenih na radu, već je bilo dana kada je tužilja upisana da je na poslu, iako je on nije video na poslu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su, primenom odredaba člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. i stav 3. tačka 2. i 8. Zakona o radu, zaključili da je tužilji zakonito otkazan ugovor o radu. Ne postoji razlog za poništaj rešenja o otkazu, imajući u vidu da je osporeno rešenje doneto u zakonito sprovedenoj proceduri, u disciplinskom postupku, prema odredbama Kolektivnog ugovora tužene, a izvedenim dokazima su utvrđene činjenice na kojima je zasnovano osporeno rešenje. Tužilja je u spornom periodu svoju identifikacionu magnetnu karticu dala svom neposrednom rukovodiocu BB, sa namerom da isti evidentira njene dolaske i odlaske s posla i time stvorila lažno uverenje da je prisutna na poslu u radno vreme, te duži vremenski period (20 dana) neopravdano nije dolazila na posao u radno vreme, a za vremenski period odsutnosti sa posla nije dostavila ni potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, niti je obavestila poslodavca o razlozima svoje odsutnosti. Tužilja je, dajući svoju identifikacionu karticu drugom licu, koji je korišćenjem njene karice evidentirao dolazak i odlazak sa rada u vreme kada tužilja nije bila prisutna na poslu, postupala nesavesno i nemarno, protivno pravilima poslodavca, a njeno ponašanje je takvo da ne može nastaviti rad kod tuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižetepenih sudova zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 2. tač. 1. i 5. („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...95/18), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze i ako učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Stavom 3. tač. 2. i 8. istog člana propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, i to: ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. ovog zakona i ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Odredbom člana 61. Kolektivnog ugovora tužene od 31.05.2013. godine, predviđeno je da su povrede radnih obaveza: nezakonito, neblagovremeno, iesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza; povreda ili nepridržavanje materijalno - finansijskih propisa, uputstava i akata Banke; sve povrede radnih obaveza učinjenih u povratu.

Iz činjeničnog utvrđenja sledi da je tužilja učinila povrede koje su joj spornim rešenjem stavljene na teret, zbog čega joj je zakonito otkazan ugovor o radu. Naime, tužilja je svoju identifikacionu magnetnu karticu dala svom neposrednom rukovodiocu BB, sa namerom da isti evidentira njene dolaske i odlaske s posla i time stvori lažno uverenje da je prisutna na poslu u radno vreme, iako je znala da je ovakvo ponašanje zabranjeno i suprotno Uputstvu banke o evidentiranju radnog vremena za obračun zarada i naknada, čime je učinila povrede radne obaveze propisane članom 61. Kolektivnog ugovora tužene i iskazala ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, odnosno ponašanje suprotno ponašanju koje se očekuje i koje poslodavac može da toleriše.

Neosnovano se navodima revizije ukazuje da je tužilja, shodno listama prisutnosti koje je za sektor u kome je radila tužilja vodio svedok VV, u predmetnom periodu nesporno bila na svom radnom mestu, a imajući u vidu da je dolaske i odlaske sa posla tužilje evidentirao njen neposredni rukovodilac, kome je tužilja dala svoju identifikacionu karticu, iako je znala da je takvo ponašanje zabranjeno, da spornih dana tužilja nije koristila svoj računar, ni telefon, kao i da pisana evidencija zaposlenih na radu, koju je vodio VV, nije uvek zasnovana na tome da se on lično uverio u prisustvo zaposlenih na radu, već je bilo dana kada je tužilja upisana da je na poslu, iako je on na poslu nije video.

Navodima revizije se zapravo pobija ocena izvedenih dokaza i pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja, što nije dozvoljeno u postupku po reviziji u smislu odredbe člana 407. stav 2. ZPP. Osim toga, sve ove navode isticane i u žalbi tužilje, drugostepeni sud je cenio i o istima dao pravilne i jasne razloge koje prihvata i revizijski sud.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, primenom člana 414. stava 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za donošenje odluke o reviziji, pa je na osnovu odredbi članova 165. stav 1. i 154. ZPP odbijen zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković