Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 4939/24 од 16.01.2024. године, одбијена је жалба тужиље, потврђена првостепена пресуда и одбијен захтев тужиље за накнаду трошкова поступка по жалби.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Врховни суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 441. и 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23) - ЗПП и утврдио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Није учињена ни битна повреда из члана 374. став 1. ЗПП на коју се ревизијом указује, јер другостепени суд у поступку одлучивања о жалби није погрешно применио одредбе овог закона, а што је могло бити од утицаја на доношење законите и правилне одлуке. Одредба члана 407. став 2. ЗПП прописује да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања осим у случају из члана 403. став 2. ЗПП. Побијана пресуда није донета применом наведене законске одредбе, па оспоравње оцене доказа којим се суштински оспоравају чињенице утврђене у првостепеном поступку није дозвољено у ревизијском поступку.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на радном месту вишег сарадника у Одељењу ... . Решењем о отказу уговора о раду од 07.11.2014. године, тужиљи је престао радни однос јер је своју идентификациону магнетну картицу дала свом непосредном руководиоцу ББ, са намером да исти евидентира њене доласке и одласке са посла, и тиме је створила лажно уверење да је присутна на послу у радно време у трајању од 20 дана, па неоправдано није долазила на посао у радно време, чиме је учинила повреду радне обавезе у поврату, а за временски период одсутности са посла није доставила ни потврду о привременој спречености за рад, нити је обавестила послодавца о разлозима своје одсутности, чиме је свесно прекршила и повредила материјално финансијске прописе и упутства Алта банке; јер је за период одсутности са посла примала пуну зараду, чиме је учинила повреде радне обавезе и радне дисциплине: незаконито, неблаговремено, несавесно и немарно извршавање радних обавеза, непридржавање материјално финансијских проиписа и аката банке, у поврату, недостављање потврде о привременој спречености за рад најкасније у року од 3 дана од наступања привремене спречености за рад, у складу са прописима о здравственом осигурању.

Пре доношења побијаног решења, руководилац Сектора управљања ризицима финансијама и административне подршке је 12.09.2014. године поднео предлог за утврђивање повреде радне обавезе и радне дисциплине тужиље, формирана је дисциплинска комисија од стране Извршног одбора, која је утврдила да је тужиља својом кривицом учинила повреде радне обавезе и није поштовала радну дисциплину прописану актом послодавца, што јој је стављено на терет оспореним решењем. Доношењу побијаног решења претходило је упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду од 01.10.2014. године, у коме су наведени основ за давање отказа, чињенице и докази који указују на то да су се стекли услови за отказ, конкретизован је временски период на који се односе повреде радне обавезе и непоштовање радне дисциплине и то од 14-17.04.2014. године, 22.04.-24.04.2014. године, 03.07., 04.07., 07.07.-11.07.2014. године, 14.07.-17.07.2014. године, 20.01.2014. године и 26.02.2014. године и остављен је рок за давање одговора на упозорење. Тужиља се писаним путем изјаснила на наводе из упозорења, оспоравајући исте.

Запослени код туженог су електронском поштом, која је упућена 16.09.2010. године, обавештени да је сваки запослени обавезан да носи и користи своју идентификациону картицу при сваком уласку и изласку из банке и на тај начин евидентира своје радно време у складу са Упутством о евидентирању радног времена за обрачун зарада и накнада, као и да ће се свако кашњење преко дозвољеног сматрати повредом радне обавезе из члана 61 Колективног уговора и биће санкционисано. Запосленима је достављено наведено Упутство. У наведеним спорним данима, време доласка и одласка тужиље и сведока ББ је било идентично и разлика у коришћењу електронске картице приликом доласка и одласка са рада је одступање од 2 до 4 секунде, а тужиља тих дана није користила фиксни телефон, нити компјутер. Писана евиденција запослених на раду, коју је водио сведок ВВ, није увек заснована на томе да се он лично уверио у присуство запослених на раду, већ је било дана када је тужиља уписана да је на послу, иако је он није видео на послу.

Код овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су, применом одредаба члана 179. став 2. тачка 1. и 5. и став 3. тачка 2. и 8. Закона о раду, закључили да је тужиљи законито отказан уговор о раду. Не постоји разлог за поништај решења о отказу, имајући у виду да је оспорено решење донето у законито спроведеној процедури, у дисциплинском поступку, према одредбама Колективног уговора тужене, а изведеним доказима су утврђене чињенице на којима је засновано оспорено решење. Тужиља је у спорном периоду своју идентификациону магнетну картицу дала свом непосредном руководиоцу ББ, са намером да исти евидентира њене доласке и одласке с посла и тиме створила лажно уверење да је присутна на послу у радно време, те дужи временски период (20 дана) неоправдано није долазила на посао у радно време, а за временски период одсутности са посла није доставила ни потврду о привременој спречености за рад, нити је обавестила послодавца о разлозима своје одсутности. Тужиља је, дајући своју идентификациону картицу другом лицу, који је коришћењем њене карице евидентирао долазак и одлазак са рада у време када тужиља није била присутна на послу, поступала несавесно и немарно, противно правилима послодавца, а њено понашање је такво да не може наставити рад код туженог.

По оцени Врховног суда, становиште нижетепених судова засновано је на правилној примени материјалног права.

Одредбом члана 179. став 2. тач. 1. и 5. („Службени гласник РС“, бр. 24/05...95/18), прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који својом кривицом учини повреду радне обавезе и то ако несавесно или немарно извршава радне обавезе и ако учини повреду радне обавезе утврђену општим актом, односно уговором о раду. Ставом 3. тач. 2. и 8. истог члана прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину, и то: ако не достави потврду о привременој спречености за рад у смислу члана 103. овог закона и ако не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Одредбом члана 61. Колективног уговора тужене од 31.05.2013. године, предвиђено је да су повреде радних обавеза: незаконито, неблаговремено, иесавесно и немарно извршавање радних обавеза; повреда или непридржавање материјално - финансијских прописа, упутстава и аката Банке; све повреде радних обавеза учињених у поврату.

Из чињеничног утврђења следи да је тужиља учинила повреде које су јој спорним решењем стављене на терет, због чега јој је законито отказан уговор о раду. Наиме, тужиља је своју идентификациону магнетну картицу дала свом непосредном руководиоцу ББ, са намером да исти евидентира њене доласке и одласке с посла и тиме створи лажно уверење да је присутна на послу у радно време, иако је знала да је овакво понашање забрањено и супротно Упутству банке о евидентирању радног времена за обрачун зарада и накнада, чиме је учинила повреде радне обавезе прописане чланом 61. Колективног уговора тужене и исказала понашање такво да не може да настави рад код послодавца, односно понашање супротно понашању које се очекује и које послодавац може да толерише.

Неосновано се наводима ревизије указује да је тужиља, сходно листама присутности које је за сектор у коме је радила тужиља водио сведок ВВ, у предметном периоду неспорно била на свом радном месту, а имајући у виду да је доласке и одласке са посла тужиље евидентирао њен непосредни руководилац, коме је тужиља дала своју идентификациону картицу, иако је знала да је такво понашање забрањено, да спорних дана тужиља није користила свој рачунар, ни телефон, као и да писана евиденција запослених на раду, коју је водио ВВ, није увек заснована на томе да се он лично уверио у присуство запослених на раду, већ је било дана када је тужиља уписана да је на послу, иако је он на послу није видео.

Наводима ревизије се заправо побија оцена изведених доказа и правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања, што није дозвољено у поступку по ревизији у смислу одредбе члана 407. став 2. ЗПП. Осим тога, све ове наводе истицане и у жалби тужиље, другостепени суд је ценио и о истима дао правилне и јасне разлоге које прихвата и ревизијски суд.

Из наведених разлога, Врховни суд је, применом члана 414. става 1. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.

Наводи одговора на ревизију нису били потребни за доношење одлуке о ревизији, па је на основу одредби чланова 165. став 1. и 154. ЗПП одбијен захтев тужене за накнаду трошкова ревизијског поступка, као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић