Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 3754/2019
28.10.2020. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Srećko Kopilović, advokat iz ..., protiv tuženog DOO „Delhaize Serbia“, radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4423/17 od 25.02.2019. godine, u sednici od 28.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4423/17 od 25.02.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 1047/16 od 02.06.2017. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se poništi kao nezakonito rešenje pravnog prethodnika tuženog od 16.02.2011. godine. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4423/17 od 25.02.2019. godine stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 .... 87/18), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod pravnog prethodnika tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme 01.03.2009. godine na poslovima kasira u Sektoru .... Aneksom ugovora o radu od 08.12.2010. godine određeno je da tužilja radi sa punim radnim vremenom najduže 7 časova dnevno i 40 časova nedeljno. Pobijanim rešenjem od 16.02.2011. godine tužilji je otkazan ugovor o radu sa pozivom na član 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu i član 53. stav 2. tačka 7. Kolektivnog ugovora tuženog, zbog povrede radne discipline koja se ogleda u tome što je neblagovremeno dolazila na posao, odnosno što je zakasnila na posao tri puta u roku od 30 dana i to 06.12., 13.12., 23.12. i 30.12.2010. godine, kao i 10.01.2011. godine. Tužilja je pismeno upozorena o postojanju otkaznih razloga, na koje se upozorenje izjasnila. U postupku je utvrđeno da je poslovođa objekta u kome je tužilja radila kao kasir podnela prijavu protiv nje sa navodom da je zakasnila na posao četiri dana u decembru 2010. godine i jedan dan u januaru 2011. godine, sa datumima iz oktaznog rešenja. Tužilja je davala pisane izjave u vezi sa svakim pojedinačnim kašnjenjem, pa je navela da je 06.12.2010. godine došla na posao u 15,10 minuta jer joj je popodnevno radno vreme počinjalo od 15,30 časova, da je dana 13.12. zakasnila zato što je loše procenila polazak od kuće i zbog zastoja u saobraćaju zbog protesta taksista, da je 23.12. zakasnila zbog gužve u prevozu, da je do kašnjenje 30.12. došlo zbog toga što joj je mobilni telefon otkazao pa se nije probudila na vreme, a da je dana 10.01.2011. godine zakasnila zbog kvara na autobusu.