Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 3754/2019
28.10.2020. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Споменке Зарић и Бисерке Живановић, чланова већа, у парници тужиље AA из ..., чији је пуномоћник Срећко Копиловић, адвокат из ..., против туженог ДОО „Delhaize Serbia“, ради поништаја решења, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 4423/17 од 25.02.2019. године, у седници од 28.10.2020. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 4423/17 од 25.02.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Трећег основног суда у Београду П1. 1047/16 од 02.06.2017. године, ставом првим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље да се поништи као незаконито решење правног претходника туженог од 16.02.2011. године. Ставом другим изреке одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова парничног поступка.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 4423/17 од 25.02.2019. године ставом првим изреке одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против другостепене пресуде, тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11 .... 87/18), који се примењује на основу члана 506. став 2. ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11) и утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код правног претходника туженог засновала радни однос на неодређено време 01.03.2009. године на пословима касира у Сектору .... Анексом уговора о раду од 08.12.2010. године одређено је да тужиља ради са пуним радним временом најдуже 7 часова дневно и 40 часова недељно. Побијаним решењем од 16.02.2011. године тужиљи је отказан уговор о раду са позивом на члан 179. став 1. тачка 3. Закона о раду и члан 53. став 2. тачка 7. Колективног уговора туженог, због повреде радне дисциплине која се огледа у томе што је неблаговремено долазила на посао, односно што је закаснила на посао три пута у року од 30 дана и то 06.12., 13.12., 23.12. и 30.12.2010. године, као и 10.01.2011. године. Тужиља је писмено упозорена о постојању отказних разлога, на које се упозорење изјаснила. У поступку је утврђено да је пословођа објекта у коме је тужиља радила као касир поднела пријаву против ње са наводом да је закаснила на посао четири дана у децембру 2010. године и један дан у јануару 2011. године, са датумима из октазног решења. Тужиља је давала писане изјаве у вези са сваким појединачним кашњењем, па је навела да је 06.12.2010. године дошла на посао у 15,10 минута јер јој је поподневно радно време почињало од 15,30 часова, да је дана 13.12. закаснила зато што је лоше проценила полазак од куће и због застоја у саобраћају због протеста таксиста, да је 23.12. закаснила због гужве у превозу, да је до кашњење 30.12. дошло због тога што јој је мобилни телефон отказао па се није пробудила на време, а да је дана 10.01.2011. године закаснила због квара на аутобусу.