Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu rukovalac samohodne dizalice. Rešenjem tuženog od 28.01.2014. godine otkazan mu je ugovor o radu zbog učinjenih povreda radne obaveze iz člana 102. stav 1. tačke 3, 17. i 18. Kolektivnog ugovora tuženog, odnosno člana 5. stav 1. tačke 2, 22. i 23. Aneksa ugovora o radu - neizvršavanja, nesavesnog, neblagovremenog i nemarnog izvršavanja poslova; protivpravnog prisvajanja imovine poslodavca i protivpravnog pribavljanja sebi ili drugome materijalne koristi u vezi sa radom. Tužilac dana 03.11.2013. godine, prilikom preuzimanja mašine, nije izvršio proveru stanja goriva. Istog dana oko 19 časova tužilac je zaglavio mašinu na neosvetljenom mestu koje je 100 m udaljeno od mesta na kojem je radio po nalogu svog rukovodioca. Smenskom nadzorniku tužilac tada nije prijavio sve činjenice vezane za rad mašine, odnosno nije prijavio da se ista ne može startovati, a u radnom nalogu je netačno evidentirao dužinu njenog efektivnog rada. Prilikom izvlačenja zaglavljene mašine ustanoveno je da u njenom rezervoaru nedostaje 400 litara goriva.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 1. tačke 2. i 3. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05 ... 32/13) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu i ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Aneksom ugovora o radu od 11.06.2002. godine predviđena je obaveza tužioca da pri dolasku na radno mesto vizuelno kontroliše ispravnost dizalice za rad, kao i stanje ulja i goriva u mašini. Tužilac prilikom preuzimanja mašine nije izvršio kontrolu stanja goriva i tako je učinio povredu radne obaveze predviđenu članom 5. stav 1. tačka 2. tog aneksa ugovora o radu, odnosno člana 102. stav 1. tačka 3. Kolektivnog ugovora tuženog. Propust tužioca da tu proveru izvrši je skrivljeno neizvršavanje radne obaveze, a neistinito prikazivanje efektivnog rada mašine, odnosno neprijavljivanje činjenice da se mašina ne može startovati je nesavesno i nemarno izvršenje poslova.

Izjavljenom revizijom se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilnost odluke o tužbenom zahtevu neosnovano osporava zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U postupku otkaza ugovora o radu tuženi je prethodno uputio tužiocu upozorenje o postojanju otkaznih razloga. Dostavljeno upozorenje sadrži sve elemente propisane odredbom člana 180. Zakona o radu tako da tužiocu nije onemogućeno pravo na odbranu od tvrdnji tuženog da je učinio povredu radne obaveze. Rešenje o umanjenju osnovne zarade od 11.12.2013. godine ne predstavlja smetnju da se tužiocu izrekne mera otkaza ugovora o radu. Navedeno rešenje nije doneto kao sankcija za povredu radne obaveze već zbog radnog učinka tužioca koji je u novembru 2013. godine bio ispod standardnog. Ostalim navodima tužilac osporava utvrđeno činjenično stanje što po članu 407. stav 2. ZPP nije dozvoljeno, osim u slučajevima iz člana 403. stav 2. tog zakona koji se u ovom sporu nisu ostvarili.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić