Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odogovr na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba paničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, na radnom mestu pomoćnog radnika u ... počev od 01.12.2014. godine. Ugovorom o radu zaključenim između stranaka, članom 15. stav 4. tačka 2. predviđeno je da poslodavac može otkazati ugovo o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, i to ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. Zakona o radu. Tužilja je 11.04.2018. godine doživela nezgodu u kući i tom prilikom zadobila povredu, o čemu je narednog dana, 12.04.2018. godine, telefonom obavestila BB, direktorku tuženog. U izveštaju o privremenoj sprečenosti za rad od 26.04.2018. godine, tužilji je konstatovana povreda van rada i da je potpuno sprečena za rad od 12.04.2018. godine do 30.04.2018. godine. Suprug tužilje je medicinsku dokumentaciju odneo tuženom, nakon što je tužilja primila upozorenje. Tuženi je upozorenjem od 17.04.2018. godine, upozorio tužilju na postojanje razloga za otkaz ugovora na radu, zbog nepoštovanja radne discipline – nedostavljanja potvrde o privremenoj sprečenosti za rad u smislu odredbe člana 103. Zakona o radu, uz obrazloženje da tužilja počev od 11.04.2018. godine ne dolazi na rad, da svoje odsustvo nije opravdala, te da nije postupila u skladu sa članom 103. Zakona o radu. Tužilja je primila upozorenje 20.04.2018. godine. Sporno rešenje o otkazu ugovora o radu doneto je 30.04.2018. godine, primenom člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu, zbog nepoštovanja radne discipline koja se ogleda u nedostavljanju potvrde o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. Zakona o radu. Tužilja je 26.04.2018. godine preporučenom pošiljkom uputila medicinsku dokumentaciju tuženom, koju je tuženi primio 03.05.2018. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 179. stav 3. tačka 2. u vezi sa članom 103. Zakona o radu, odbili, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, jer tužilja nakon povređivanja nije u zakonom predviđenom roku dostavila potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, a da je tuženi u svemu ispoštovao zakonom predviđenu otkaznu proceduru. Nižestepeni sudovi su smatrali da je bez uticaja činjenica da je tužiljin suprug dostavio tuženom medicinsku dokumentaciju, nakon što je tužilji dostavljeno upozorenje o otkazu, s obzirom na to da je to učinjeno nakon proteka roka u kome je tužilja bila dužna da dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad. Takođe, po oceni nižestepenih sudova, bez uticaja je na drugačiju odluku i činjenica da je tužilja, nakon što je primila upozorenje o razlozima za otkaz, tuženom putem pošte dostavila medicinsku dokumentaciju, jer je to učinila nakon roka predviđenog članom 103. stav 1. Zakona o radu. Nižestepeni sudovi su imali u vidu i činjenicu da je tužilja i ranije bila na bolovanju, te da joj je stoga bilo poznato kako se obaveštava poslodavac o privremenoj sprečenosti za rad, kao i da joj je bilo poznato u kom roku se dostavlja potvrda o privremenoj sprečenosti za rad, te da je tužilja s obzirom na godine života i godine staža imala svest i da je znala da nedostavljanje navedene potvrde predstavlja razlog za otkaz, a što joj je bilo poznato i iz samog ugovora o radu koji je zaključila sa tuženim, te da je tužilja prekršila odredbe člana 179. stav 3. tačka 2. i člana 103. Zakona o radu, zbog čega je osporeno rešenje zakonito. Kako nije osnovan zahtev tužilje za poništaj osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu, nižestepeni sudovi su odbili, kao neosnovan i tužbeni zahtev tužilje za vraćanje na rad, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Osnovano se revizijom tužilje ukazuje da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo.

Članom 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. ovog zakona. Članom 183. stav 1. tačka 1. istog zakona propisano je da opravdanim razlogom za otkaz ugovora o radu, u smislu člana 179. ovog zakona, ne smatra se privremena sprečenost za rad usled bolesti, nesreće na radu ili profesionalnog oboljenja. Članom 103. stav 1. istog zakona propisano je da je zaposleni dužan da, najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad u smislu propisa zdravstvenog osiguranja, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad.

Pravilnikom o radu tuženog od 17.11.2014. godine, članom 71. stav 4. tačka 2. propisano je da poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, za pravilnu primenu otkaznog razloga iz navedenih odredbi Zakona o radu i Pravilnika tuženog, a u odnosu na povredu koja se tužilji stavlja na teret, relevantne činjenice su da je tužilja odsustvovala sa rada i da je to odsustvo bilo neopravdano. Suprotno zaključku nižestepenih sudova, odlučujuće za ocenu zakonitosti osporenog rešenja nije činjenica da li je tužilja pismenu potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad dostavila tuženom, već da li ga je obavestila o izostanku i da li je izostanak opravdala, shodno članu 183. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Nedostavljanje potvrde o privremenoj sprečenosti za rad ne vodi zaključku da je zaposleni neopravdano odsustvao sa rada. Naime, smisao i cilj odredbe člana 103. stav 1. Zakona o radu je da se obaveže zaposleni, čak i u situaciji kada je zbog bolesti sprečen da radi, da u primerenom roku obavesti poslodavca o svojoj sprečenosti za rad, kako bi poslodavac mogao da blagovremeno reaguje i omogući zamenu zaposlenog, odnosno omogući da se proces rada nesmetano odvija. Znači, zakonitost osporenog rešenja zavisi od utvrđenja da li je izostanak sa rada opravdan ili ne, a ne da li je tužilja bila sposobna da proceni svoje obaveze vezane za pravdanje izostanka, kako su to pogrešno zaključili nižestepeni sudovi.

Kada se ima u vidu utvrđeno činjenično stanje odnosno da je tužilja nakon što je povređena, narednog dana (12.04.2018. godine) telefonom obavestila BB, direktorku tuženog o svojoj sprečenosti za rad, da je suprug tužene odneo medicinsku dokumentaciju tuženom, da je tužilja 26.04.2018. godine preporučenom pošiljkom uputila medicinsku dokumentaciju tuženom i da je tužilja opravdano bila sprečena za rad od 12.04.2018. godine do 30.04.2018. godine, to sledi, s obzirom na to da je tužilja obavestila tuženog o izostanku sa rada i da je svoj izostanak sa rada opravdala, da razlog odsustva sa rada tužilje u spornom periodu nije bio takav da vodi nepoštovanju radne discipline koji za posledicu ima otkaz ugovora o radu. Budući da nije nastao otkazni razlog, to je osporeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu nezakonito, a s tim u vezi osnovan zahtev tužilje da je tuženi vrati na rad primenom člana 191. Zakona o radu, zbog čega su preinačene nižestepene presude i usvojen tužbeni zahtev tužilje.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, zbog čega joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članom 163. stav 2, člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka. Iznos naknade troškova postupka tužilji je Vrhovni sud odmerio prema njenom opredeljenom zahtevu u ukupnom iznos od 199.149,00 dinara, i to na ime troškova: za sastav tužbe u iznosu od 16.500,00 dinara, sastav žalbe i revizije u iznosu od po 33.000,00 dinara, zastupanje na četiri održana ročišta od strane advokata u iznosu od po 18.000,00 dinara, sudske takse na tužbu, prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu u iznosu od po 4.961,00 dinar, sudske takse na reviziju u iznosu od 9.922,00 dinara i sudske takse na odluku po reviziji u iznosu od 14.883,00 dinara, primenom Advokatske i Taksene tarife.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković