Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужена је поднела одоговр на ревизију.

Врховни суд је испитао побијану пресуду применом члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11...10/23) и утврдио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба паничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је засновала радни однос код туженог на неодређено време, на радном месту помоћног радника у ... почев од 01.12.2014. године. Уговором о раду закљученим између странака, чланом 15. став 4. тачка 2. предвиђено је да послодавац може отказати угово о раду запосленом који не поштује радну дисциплину, и то ако не достави потврду о привременој спречености за рад у смислу члана 103. Закона о раду. Тужиља је 11.04.2018. године доживела незгоду у кући и том приликом задобила повреду, о чему је наредног дана, 12.04.2018. године, телефоном обавестила ББ, директорку туженог. У извештају о привременој спречености за рад од 26.04.2018. године, тужиљи је констатована повреда ван рада и да је потпуно спречена за рад од 12.04.2018. године до 30.04.2018. године. Супруг тужиље је медицинску документацију однео туженом, након што је тужиља примила упозорење. Тужени је упозорењем од 17.04.2018. године, упозорио тужиљу на постојање разлога за отказ уговора на раду, због непоштовања радне дисциплине – недостављања потврде о привременој спречености за рад у смислу одредбе члана 103. Закона о раду, уз образложење да тужиља почев од 11.04.2018. године не долази на рад, да своје одсуство није оправдала, те да није поступила у складу са чланом 103. Закона о раду. Тужиља је примила упозорење 20.04.2018. године. Спорно решење о отказу уговора о раду донето је 30.04.2018. године, применом члана 179. став 3. тачка 2. Закона о раду, због непоштовања радне дисциплине која се огледа у недостављању потврде о привременој спречености за рад у смислу члана 103. Закона о раду. Тужиља је 26.04.2018. године препорученом пошиљком упутила медицинску документацију туженом, коју је тужени примио 03.05.2018. године.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су применом члана 179. став 3. тачка 2. у вези са чланом 103. Закона о раду, одбили, као неоснован тужбени захтев тужиље, јер тужиља након повређивања није у законом предвиђеном року доставила потврду о привременој спречености за рад, а да је тужени у свему испоштовао законом предвиђену отказну процедуру. Нижестепени судови су сматрали да је без утицаја чињеница да је тужиљин супруг доставио туженом медицинску документацију, након што је тужиљи достављено упозорење о отказу, с обзиром на то да је то учињено након протека рока у коме је тужиља била дужна да достави потврду о привременој спречености за рад. Такође, по оцени нижестепених судова, без утицаја је на другачију одлуку и чињеница да је тужиља, након што је примила упозорење о разлозима за отказ, туженом путем поште доставила медицинску документацију, јер је то учинила након рока предвиђеног чланом 103. став 1. Закона о раду. Нижестепени судови су имали у виду и чињеницу да је тужиља и раније била на боловању, те да јој је стога било познато како се обавештава послодавац о привременој спречености за рад, као и да јој је било познато у ком року се доставља потврда о привременој спречености за рад, те да је тужиља с обзиром на године живота и године стажа имала свест и да је знала да недостављање наведене потврде представља разлог за отказ, а што јој је било познато и из самог уговора о раду који је закључила са туженим, те да је тужиља прекршила одредбе члана 179. став 3. тачка 2. и члана 103. Закона о раду, због чега је оспорено решење законито. Како није основан захтев тужиље за поништај оспореног решења о отказу уговора о раду, нижестепени судови су одбили, као неоснован и тужбени захтев тужиље за враћање на рад, применом члана 191. став 1. Закона о раду.

Основано се ревизијом тужиље указује да су нижестепени судови на утврђено чињенично стање погрешно применили материјално право.

Чланом 179. став 3. тачка 2. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 ... 75/14), прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину и то ако не достави потврду о привременој спречености за рад у смислу члана 103. овог закона. Чланом 183. став 1. тачка 1. истог закона прописано је да оправданим разлогом за отказ уговора о раду, у смислу члана 179. овог закона, не сматра се привремена спреченост за рад услед болести, несреће на раду или професионалног обољења. Чланом 103. став 1. истог закона прописано је да је запослени дужан да, најкасније у року од три дана од дана наступања привремене спречености за рад у смислу прописа здравственог осигурања, о томе достави послодавцу потврду лекара која садржи и време очекиване спречености за рад.

Правилником о раду туженог од 17.11.2014. године, чланом 71. став 4. тачка 2. прописано је да послодавац може отказати уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину и то ако не достави потврду о привременој спречености за рад у смислу члана 103. Закона о раду.

По оцени Врховног суда, за правилну примену отказног разлога из наведених одредби Закона о раду и Правилника туженог, а у односу на повреду која се тужиљи ставља на терет, релевантне чињенице су да је тужиља одсуствовала са рада и да је то одсуство било неоправдано. Супротно закључку нижестепених судова, одлучујуће за оцену законитости оспореног решења није чињеница да ли је тужиља писмену потврду о привременој спречености за рад доставила туженом, већ да ли га је обавестила о изостанку и да ли је изостанак оправдала, сходно члану 183. став 1. тачка 1. Закона о раду. Недостављање потврде о привременој спречености за рад не води закључку да је запослени неоправдано одсуствао са рада. Наиме, смисао и циљ одредбе члана 103. став 1. Закона о раду је да се обавеже запослени, чак и у ситуацији када је због болести спречен да ради, да у примереном року обавести послодавца о својој спречености за рад, како би послодавац могао да благовремено реагује и омогући замену запосленог, односно омогући да се процес рада несметано одвија. Значи, законитост оспореног решења зависи од утврђења да ли је изостанак са рада оправдан или не, а не да ли је тужиља била способна да процени своје обавезе везане за правдање изостанка, како су то погрешно закључили нижестепени судови.

Када се има у виду утврђено чињенично стање односно да је тужиља након што је повређена, наредног дана (12.04.2018. године) телефоном обавестила ББ, директорку туженог о својој спречености за рад, да је супруг тужене однео медицинску документацију туженом, да је тужиља 26.04.2018. године препорученом пошиљком упутила медицинску документацију туженом и да је тужиља оправдано била спречена за рад од 12.04.2018. године до 30.04.2018. године, то следи, с обзиром на то да је тужиља обавестила туженог о изостанку са рада и да је свој изостанак са рада оправдала, да разлог одсуства са рада тужиље у спорном периоду није био такав да води непоштовању радне дисциплине који за последицу има отказ уговора о раду. Будући да није настао отказни разлог, то је оспорено решење туженог о отказу уговора о раду незаконито, а с тим у вези основан захтев тужиље да је тужени врати на рад применом члана 191. Закона о раду, због чега су преиначене нижестепене пресуде и усвојен тужбени захтев тужиље.

Са напред наведених разлога, Врховни суд је применом члана 416. став 1. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Тужиља је успела у поступку по ревизији, због чега јој на основу члана 165. став 2. у вези са чланом 163. став 2, члана 153. став 1. и члана 154. ЗПП, припадају трошкови целог поступка. Износ накнаде трошкова поступка тужиљи је Врховни суд одмерио према њеном опредељеном захтеву у укупном износ од 199.149,00 динара, и то на име трошкова: за састав тужбе у износу од 16.500,00 динара, састав жалбе и ревизије у износу од по 33.000,00 динара, заступање на четири одржана рочишта од стране адвоката у износу од по 18.000,00 динара, судске таксе на тужбу, првостепену пресуду, жалбу и другостепену пресуду у износу од по 4.961,00 динар, судске таксе на ревизију у износу од 9.922,00 динара и судске таксе на одлуку по ревизији у износу од 14.883,00 динара, применом Адвокатске и Таксене тарифе.

Председник већа – судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић