Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Ispituujći pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 55/14), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je pak učinjena neka druga bitna povreda postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 01.10.2005. godine zakonski zastupnik tužioca BB i tuženi zaključili su ugovor o zajedničkoj izgradnji. Ugovor je overen kod Prvog opštinskog suda u Beogradu pod Ov 18832/05. Predmet ugovora je bila izgradnja objekata na 1/3 parcele čiji je korisnik bio tuženi i to kp. .. KO Voždovac u zkul. .. KO Beograd. Prema tom ugovoru BB, je bio u obavezi da na ime ustupanja 1/3 parcele za izgradnju objekta, ovde tuženom sagradi kuću po principu „Ključ u ruke“ u naselju ... do kraja 2016. godine i tuženom isplati iznos od 160.000 evra. Navedena kuća nije završena, a BB je potpisao priznanicu da tuženom duguje 160.000 evra. Nepravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P 2623/17 od 18.05.2023. godine obavezan je tuženi BB da tužiocu AA isplati iznos od 160.000 evra. Tužilac kao prodavac je sa tuženim zaključio ugovor o kupoprodaji dva stana i to stan broj 1 površine 51,62 m2 u prizemlju, i stan broj 3 površine 55,25 m2, u stambenoj zgradi u izgradnji na kat.parc. .. naselje ..., Beograd, ul. ... . Tuženi je kupio i dve garaže i to garažno mesto broj 12 površine 14,17 m2, garažno mesto broj 11. Ukupna cena je određena na 70.00 evra. Ugovor je overen kod Drugog osnovnog suda u Beogradu pod Ov br. 16184/2014 od 27.03.2014. godine. Ugovor su potpisali, za prodavca direktor VV i tuženi kao kupac. Tuženi je isplatio kupoprodajnu cenu, a tužilac je 21.07.2016. godine izdao otpremnicu sa fiskalnim računom na ime kupovine u ugovoru naznačenih nepokretnosti i to za ukupan iznos od 8.104.341,00 dinara. Tuženi je tokom 2015. godine uveden u posed predmetnih nepokretnosti. Nakon toga, tuženi je stan broj 3 prodao GG kao i garažno mesto broj 11 dana 27.10.2016. godine, a ugovor je overen i soleminizovan kod javnog beležnika Saše Boškovića pod Opu 1056/2016. Dana 25.01.2017. godine tuženi je stan broj 1. prodao DD, kao i garažno mesto broj 12, a ugovor je overen kod istog beležnika pod Opu 53/2017 od 25.01.2017. godine. Cena prvog stana je određena na 40.500 evra, a cena drugog stana sa garažnim mestom je određena na 40.000 evra. Oba ugovora sadrže klauzulu intabulandi, a tuženi je potpisao potvrdu da je primio celokupni iznos cene za prodate nepokretnosti.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je polazeći od odredbi čl. 66, 67. stav 1, 70. stav 1, 103, 454. stav 1. i 455. Zakona o obligacionim odnosima, kao i člana 4. stav 2. Zakona o predmetu nepokretnosti, zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Ocenio je da predmetni ugovor o kupoprodaji spornih stanova nije fiktivni ugovor kako tvrdi tužilac i da nije služio kao sredstvo obezbeđenja za lični dug koji je BB – direktor ovde tužioca imao prema tuženom. Tužilac u smislu člana 231. Zakona o parničnom postupku nije predložio dokaze na okolnost da je predmetni ugovor fiktivan. Kupoprodajna cena je isplaćena u pretežnom delu, što je utvrđeno uvidom u fiskalni račun, a ugovor je overen kod nadležnog državnog organa. Tuženi je uveden u posed predmetnih nepokretnosti koje je kasnije prodao trećim licima. Zaključio je da nisu ispunjeni uslovi za utvrđivanje ništavosti predmetnog ugovora i da nije osnovan zahtev za isplatu traženih 85.000 evra.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravne razloge prvostepenog suda.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovoj pravnoj stvari je, pravilno primenjeno materijalno pravo. Prema članu 66. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da prividan ugovor nema dejstvo među parničnim strankama. Ali ako prividni ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi ugovor važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. Prema članu 70. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, regulisano je da ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo ukoliko iz cilja propisa kojima je forma određena ne proizilazi nešto drugo.

Članom 455. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovor o prodaji nepokretnih stvari mora biti zaključen u formi propisanoj posebnim zakonom koji uređuje promet nepokretnosti pod pretnjom ništavosti.

U konkretnoj pravnoj stvari utvrđeno je da je ugovor zaključen u odgovarajućoj formi, overen kod suda, isti nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a tužilac nije pružio dokaze da je predmetni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen kao sredstvo obezbeđenja duga zakonskog zastupnika tužioca u odnosu na tuženog, te da se pravna valjanost spornog ugovora ne dovodi u pitanje. Utvrđeno je da je kupoprodajna cena u najvećem delu isplaćena. Da li je tuženi kao kupac cenu isplatio VV u prostorijama tužioca, a da je tada bio prisutan BB, pa je kasnije novac uplaćen na račun tužioca, nije od značaja iz razloga što je tužilac izdao fiskalni račun na ime kupovine naznačenih nepokretnosti i to za iznos od 8.104.341,00 dinara, a tuženi je u toku 2015. godine uveden u posed predmetnih nepokretnosti.

Osnovni navodi iz revizije ukazuju na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a prema članu 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona, što ovde ne stoji.

Pravilna je odluka o troškovima postupka.

Imajući u vidu napred izneto na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković