Против правноснажне другостепене пресуде, тужилац је благовремено изјавио ревизију из свих законских разлога.

Испитуујћи побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 55/14), Врховни суд је нашао да ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, нити је пак учињена нека друга битна повреда поступка.

Према утврђеном чињеничном стању, дана 01.10.2005. године законски заступник тужиоца ББ и тужени закључили су уговор о заједничкој изградњи. Уговор је оверен код Првог општинског суда у Београду под Ов 18832/05. Предмет уговора је била изградња објеката на 1/3 парцеле чији је корисник био тужени и то кп. .. КО Вождовац у зкул. .. КО Београд. Према том уговору ББ, је био у обавези да на име уступања 1/3 парцеле за изградњу објекта, овде туженом сагради кућу по принципу „Кључ у руке“ у насељу ... до краја 2016. године и туженом исплати износ од 160.000 евра. Наведена кућа није завршена, а ББ је потписао признаницу да туженом дугује 160.000 евра. Неправноснажном пресудом Вишег суда у Београду П 2623/17 од 18.05.2023. године обавезан је тужени ББ да тужиоцу АА исплати износ од 160.000 евра. Тужилац као продавац је са туженим закључио уговор о купопродаји два стана и то стан број 1 површине 51,62 м2 у приземљу, и стан број 3 површине 55,25 м2, у стамбеној згради у изградњи на кат.парц. .. насеље ..., Београд, ул. ... . Тужени је купио и две гараже и то гаражно место број 12 површине 14,17 м2, гаражно место број 11. Укупна цена је одређена на 70.00 евра. Уговор је оверен код Другог основног суда у Београду под Ов бр. 16184/2014 од 27.03.2014. године. Уговор су потписали, за продавца директор ВВ и тужени као купац. Тужени је исплатио купопродајну цену, а тужилац је 21.07.2016. године издао отпремницу са фискалним рачуном на име куповине у уговору назначених непокретности и то за укупан износ од 8.104.341,00 динара. Тужени је током 2015. године уведен у посед предметних непокретности. Након тога, тужени је стан број 3 продао ГГ као и гаражно место број 11 дана 27.10.2016. године, а уговор је оверен и солеминизован код јавног бележника Саше Бошковића под Опу 1056/2016. Дана 25.01.2017. године тужени је стан број 1. продао ДД, као и гаражно место број 12, а уговор је оверен код истог бележника под Опу 53/2017 од 25.01.2017. године. Цена првог стана је одређена на 40.500 евра, а цена другог стана са гаражним местом је одређена на 40.000 евра. Оба уговора садрже клаузулу intabulandi, а тужени је потписао потврду да је примио целокупни износ цене за продате непокретности.

При овако утврђеном чињеничном стању, првостепени суд је полазећи од одредби чл. 66, 67. став 1, 70. став 1, 103, 454. став 1. и 455. Закона о облигационим односима, као и члана 4. став 2. Закона о предмету непокретности, закључио да је тужбени захтев тужиоца неоснован. Оценио је да предметни уговор о купопродаји спорних станова није фиктивни уговор како тврди тужилац и да није служио као средство обезбеђења за лични дуг који је ББ – директор овде тужиоца имао према туженом. Тужилац у смислу члана 231. Закона о парничном поступку није предложио доказе на околност да је предметни уговор фиктиван. Купопродајна цена је исплаћена у претежном делу, што је утврђено увидом у фискални рачун, а уговор је оверен код надлежног државног органа. Тужени је уведен у посед предметних непокретности које је касније продао трећим лицима. Закључио је да нису испуњени услови за утврђивање ништавости предметног уговора и да није основан захтев за исплату тражених 85.000 евра.

Другостепени суд је у свему прихватио правне разлоге првостепеног суда.

По оцени Врховног суда, у овој правној ствари је, правилно примењено материјално право. Према члану 66. Закона о облигационим односима прописано је да привидан уговор нема дејство међу парничним странкама. Али ако привидни уговор прикрива неки други уговор, тај други уговор важи ако су испуњени услови за његову правну ваљаност. Према члану 70. став 1. Закона о облигационим односима, регулисано је да уговор који није закључен у прописаној форми нема правно дејство уколико из циља прописа којима је форма одређена не произилази нешто друго.

Чланом 455. Закона о облигационим односима прописано је да уговор о продаји непокретних ствари мора бити закључен у форми прописаној посебним законом који уређује промет непокретности под претњом ништавости.

У конкретној правној ствари утврђено је да је уговор закључен у одговарајућој форми, оверен код суда, исти није противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, а тужилац није пружио доказе да је предметни уговор о купопродаји непокретности закључен као средство обезбеђења дуга законског заступника тужиоца у односу на туженог, те да се правна ваљаност спорног уговора не доводи у питање. Утврђено је да је купопродајна цена у највећем делу исплаћена. Да ли је тужени као купац цену исплатио ВВ у просторијама тужиоца, а да је тада био присутан ББ, па је касније новац уплаћен на рачун тужиоца, није од значаја из разлога што је тужилац издао фискални рачун на име куповине назначених непокретности и то за износ од 8.104.341,00 динара, а тужени је у току 2015. године уведен у посед предметних непокретности.

Основни наводи из ревизије указују на погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање, а према члану 407. став 2. Закона о парничном поступку, ревизија не може да се изјави због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, осим у случају из члана 403. став 2. овог закона, што овде не стоји.

Правилна је одлука о трошковима поступка.

Имајући у виду напред изнето на основу члана 414. став 1. Закона о парничном поступку одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић