Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1., u vezi sa članom 8. ZPP, na koju se neosnovano ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o zajedničkoj izgradnji, finansiranju i sticanju svojine od 01.08.2007. godine i Aneksa ugovora od 07.07.2008. godine, čiji je predmet bila i adaptacija postojećih objekata i izgradnja novih poslovno-stambenih i sportstih objekata u K. na sadašnjim katastarskim parcelama …, … KO K., koje će se pripojiti ostalim katastarskim parcelama, kao jedinstvena građevinska parcela za izgradnju stambeno-poslovnog i sportskog kompleksa, ukupne površine 145.000 m2. Tuženi je na osnovu Ugovora i Aneksa Ugovora preuzeo obavezu da, osim izvršenog plaćanja zaostalih ličnih dohodaka radnika, finansira adaptaciju i izgradnju poslovno-stambenih objekata, finansira izradu tehničke dokumentacije, pribavi odgovarajuće saglasnosti, pribavi odobrenje za adaptaciju i pribavi odobrenje za gradnju i upotrebnu dozvolu za novoizgrađene objekte, uknjiži objekte i preda suinvestitoru, ovde tužiocu, 1.459,60 m2 bruto stambene površine, koji su trebali biti izgrađeni na lokaciji S.j.. Tuženi, osim novčanih, nije ispunio druge ugovorne obaveze, a svoje potraživanje u iznosu od 2.078.095,62 dinara, prijavio je u stečajnom postupku koji se sprovodi nad tužiocem, koje mu je u celini priznato.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava utvrdili da je predmetni Ugovor i Aneks Ugovora zaključen između parničnih stranaka raskinut, te da je tužilac isključivi vlasnik nepokretnosti bliže označenih u stavu 2. izreke prvostepene presude.

S obzirom da je tužilac tuženom predao po zaključenju Ugovora u vlasništvo sve objekte bliže opisane u stavu 2. izreke prvostepene presude, a da je tuženi izvršio samo ugovornu obavezu isplate neto zarada, toplog obroka i prevoza zaposlenih kod tužioca, što je bila njegova ugovorna obaveza, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju nije ostvarena svrha Ugovora.

Time što je tuženi svoje novčano potraživanje u iznosu od 2.078.095,62 dinara prijavio u stečajnom postupku koji se sprovodi nad tužiocem, jasno izrazio volju da se predmetni ugovor raskine, kako pravilno zaključuju nižestepeni sudovi. Stoga su pravilnom primenom odredbe člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, nižestepeni sudovi utvrdili da su predmetni Ugovor i Aneks ugovora raskinuti. Kako je pravna posledica raskida ugovora vraćanje datog, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da je tužilac isključivi vlasnik objekata navedenih u stavu 2. izreke prvostepene presude.

Za svoj pravni stav nižestepeni sudovi su dali valjane razloge koje prihvata i ovaj sud.

Neosnovani su navodi revizije da se predmetni ugovor nije mogao raskinuti, budući da je obostrano izvršen nakon izvršenja obaveze obe ugovorne strane. U postupku je utvrđeno da je tuženi ispunio samo novčanu obavezu iz predmetnog Ugovora, ali ne i ostale ugovorne obaveze, tako da ugovor nije izvršen.

Na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi revizije da tužilac nikada nije uputio bilo kakvo obaveštenje o davanju naknadnog roka za ispunjenje obaveza, niti izjavu o raskidu navedenog ugovora i Aneksa ugovora, iako se nije radilo o fiksnom ugovoru, već o ugovoru koji se raskida shodno članu 126.stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo iz razloga, što je tužilac podnošenjem predmetne tužbe jasno izrazio svoju volju da se predmetni ugovor raskine.

Sa izloženog a na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.