Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 72/11), Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју се у ревизијском поступку пази по службеној дужности. Није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1., у вези са чланом 8. ЗПП, на коју се неосновано указује у ревизији.

Према утврђеном чињеничном стању, парничне странке су биле у пословном односу по основу Уговора о заједничкој изградњи, финансирању и стицању својине од 01.08.2007. године и Анекса уговора од 07.07.2008. године, чији је предмет била и адаптација постојећих објеката и изградња нових пословно-стамбених и спортстих објеката у К. на садашњим катастарским парцелама …, … КО К., које ће се припојити осталим катастарским парцелама, као јединствена грађевинска парцела за изградњу стамбено-пословног и спортског комплекса, укупне површине 145.000 м2. Тужени је на основу Уговора и Анекса Уговора преузео обавезу да, осим извршеног плаћања заосталих личних доходака радника, финансира адаптацију и изградњу пословно-стамбених објеката, финансира израду техничке документације, прибави одговарајуће сагласности, прибави одобрење за адаптацију и прибави одобрење за градњу и употребну дозволу за новоизграђене објекте, укњижи објекте и преда суинвеститору, овде тужиоцу, 1.459,60 м2 бруто стамбене површине, који су требали бити изграђени на локацији С.ј.. Тужени, осим новчаних, није испунио друге уговорне обавезе, а своје потраживање у износу од 2.078.095,62 динара, пријавио је у стечајном поступку који се спроводи над тужиоцем, које му је у целини признато.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су правилном применом материјалног права утврдили да је предметни Уговор и Анекс Уговора закључен између парничних странака раскинут, те да је тужилац искључиви власник непокретности ближе означених у ставу 2. изреке првостепене пресуде.

С обзиром да је тужилац туженом предао по закључењу Уговора у власништво све објекте ближе описане у ставу 2. изреке првостепене пресуде, а да је тужени извршио само уговорну обавезу исплате нето зарада, топлог оброка и превоза запослених код тужиоца, што је била његова уговорна обавеза, правилан је закључак нижестепених судова да у конкретном случају није остварена сврха Уговора.

Тиме што је тужени своје новчано потраживање у износу од 2.078.095,62 динара пријавио у стечајном поступку који се спроводи над тужиоцем, јасно изразио вољу да се предметни уговор раскине, како правилно закључују нижестепени судови. Стога су правилном применом одредбе члана 124. Закона о облигационим односима, нижестепени судови утврдили да су предметни Уговор и Анекс уговора раскинути. Како је правна последица раскида уговора враћање датог, правилно су нижестепени судови утврдили да је тужилац искључиви власник објеката наведених у ставу 2. изреке првостепене пресуде.

За свој правни став нижестепени судови су дали ваљане разлоге које прихвата и овај суд.

Неосновани су наводи ревизије да се предметни уговор није могао раскинути, будући да је обострано извршен након извршења обавезе обе уговорне стране. У поступку је утврђено да је тужени испунио само новчану обавезу из предметног Уговора, али не и остале уговорне обавезе, тако да уговор није извршен.

На правилност побијане пресуде не утичу наводи ревизије да тужилац никада није упутио било какво обавештење о давању накнадног рока за испуњење обавеза, нити изјаву о раскиду наведеног уговора и Анекса уговора, иако се није радило о фиксном уговору, већ о уговору који се раскида сходно члану 126.став 2. Закона о облигационим односима. Ово из разлога, што је тужилац подношењем предметне тужбе јасно изразио своју вољу да се предметни уговор раскине.

Са изложеног а на основу члана 414. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија

Бранко Станић,с.р.