Sledom tih argumenata tuženi su stanovišta da postoji potreba utvrđivanja subjektivnih granica pravnosnažnosti vanparničnog rešenja, kao i procesne i pasivne legitimacije utemeljene u odredbama člana 521. Zakona o privrednim društvima. Konkretno, sporno je da li se na osnovu te zakonske odredbe može isključiti stranačko učešće otkupioca akcija u vanparničnom postupku utvrđivanja otkupne cene akcija i po istom osnovu konstituisati njegova stranačka pasivna legitimacija u parničnom postupku. To su, po stanovištu tuženih, pitanja od opšteg interesa koja zahtevaju pravno razmatranje i jedinstveno razjašnjenje od strane Vrhovnog kasacionog suda.

Vrhovni kasacioni sud je razmotrio pravnu i činjeničnu utemeljenost iznetih argumenata u izuzetnim revizijama tuženih i utvrdio da za prihvatanje odlučivanja po istim nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. ZPP.

Ovakvo stanovište Vrhovnog kasacionog suda se temelji na činjenici da izneta pitanja nisu sporna u sudskoj praksi. Naprotiv, o njima postoji jedinstveno stanovište zauzeto u odlukama Privrednog apelacionog suda, koje je prihvaćeno i od strane Vrhovnog kasacionog suda. Dakle, sporna pitanja su i direktno i indirektno bila predmet razmatranja i odlučivanja pred Vrhovnim kasacionim sudom. Konkretno, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Prev 171/14 od 18.12.2014. godine potvrdio rešenje Privrednog apelacionog suda Pž 220/14 od 16.04.2014. godine. To rešenje je doneto po izuzetnim revizijima istih revidenata u kojima su već isticana sporna pitanja na koja se i sada ukazuje.

Dakle, Vrhovni kasacioni sud je citiranim rešenjem prihvatio pravno shvatanje nižestepenih sudova o intervencijskom dejstvu vanprničnog rešenja donetog po predlogu za utvrđivanje cene akcija u postupku prinudnog otkupa. Osim toga, potvrđeno je rešenje u kome je ovde tuženi prvog reda imao status umešača na strani protivnika predlagača, koji je u ovom sporu tuženi drugog reda. Time je iskazano i pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda po pitanju postojanja, odnosno nepostojanja stranačkog učešća odkupioca akcija u tom postupku. Otuda se i ovim rešenjem ukazuje na već iznete argumente u rešenju Vrhovnog kasacionog suda Prev 171/14 od 18.12.2014. godine.

Međutim, pored već iznetih argumenata u tom rešenju, Vrhovni kasacioni sud ovom prilikom i dodatno ukazuje na pravnu neutemeljenost revizijskih argumenata tuženih.

Neprihvatljivo je pravno shvatanje da tuženi prvog reda mora biti stranka u vanparničnom postupku utvrđivanja najveće otkupne cene akcija u postupku prinudnog otkupa. U tom postupku se ne raspravlja o postojanju zakonskih razloga, odnosno osnovanosti ili neosnovanosti predloga otkupioca da se donese odluka društva o prinudnom otkupu preostalih akcija manjinskih akcionara. Predmet tog postupka je samo ocena zakonitosti postupka utvrđenja cene prinudnog otkupa akcija u skladu sa odredbom člana 516. Zakona o privrednim društvima. Utvrđena visina cene prinudnog otkupa akcija je saglasno odredbi člana 516. stav 1. Zakona o privrednim društvima sastavni deo odluke društva čije su akcije predmet otkupa. Saglasno odredbi člana 515. stav 1. Zakona o privrednim društvima tu odluku donosi skupština društva a ne otkupilac po čijem je predlogu pokrenut postupak prinudnog otkupa akcija. Otuda se i u vanparničnom postupku kao protivnik predlagača mora pojaviti samo donosilac odluke kojom je utvrđena otkupna cena akcija, a to je društvo čije su akcije predmet prinudnog otkupa. Vanparnični sud je ovlašćen samo da izvrši kontrolu da li je odlukom društva određena otkupna cena utvrđena na način i pod uslovima propisanim odredbom člana 475. Zakona o privrednim društvima. To je logična posledica imperativne prirode odredbe člana 516. stav 1. i 522. stav 1. Zakona o privrednim društvima kojima je ustanovljena zaštita prava manjinskih akcionara u pogledu zakonom propisanog postupka i uslova utvrđenja najviše otkupne cene akcija. U cilju delotvorne zaštite prava manjinskih akcionara u postupku prinudnog otkupa zakonom su propisana pravila utvrđenja najviše otkupne cene akcija. Na taj način je zakonom ustanovljena obaveza društva čije su akcije predmet prinudnog otkupa da to može učiniti samo po najvećoj otkupnoj ceni utvrđenoj u skladu sa pravilima propisanim odredbom člana 485. Zakona o privrednim društvima. To je razlog zbog koga je i odredbom člana 521. stav 1. Zakona o privrednim društvima ustanovljeno pravo svakog manjinskog akcionara da u postupku prinudnog otkupa akcija može pravno delotvorno zaštiti svoje pravo da se otkup njegovih akcija ne može izvršiti mimo zakonom propisanih uslova i načina utvrđivanja najviše cene po kojoj se prinudni otkup može zakonito sprovesti. Iz tog razloga se donetim rešenjem u vanparničnom postupku ne kontroliše obaveza društva u pogledu isplate odlukom utvrđene otkupne cene, već se samo potvrđuje da je odlukom određena otkupna cena akcija zakonito ili nezakonito utvrđena. Ako se u vanparničnom postupku utvrdi da odlukom društa određena otkupna cena akcija nije zakonito utvrđena, vanparničnim rešenjem se samo koriguje nezakonito utvrđeni manji iznos otkupne cene do visine najvišeg iznosa koji pripada manjinskim akcionarima u skladu sa pravilima propisanim odredbom člana 475. Zakona o privrednim društvima. Odlukom vanparničnog suda se utvrđuje najviša otkupna cena akcija na dan kada je ta cena određena i odlukom skupšptine društva.

Prema tome, predmet vanparničnog postupka je odluka društva o utvrđenoj otkupnoj ceni akcija. Otuda se u tom postupku kao protivnik predlagača mora označiti donosilac odluke koja je predmet sudske kontrole, a to je društvo čije su akcije predmet prinudnog otkupa. Otkupilac akcija u postupku prinudnog otkupa je predlagač odluke kojom se taj postupak pokreće i određuje otkupna cena akcija. Na strani otkupioca se konstituiše obaveza da utvrđenu razliku u ceni po rešenju vanparničnog suda deponuje na poseban račun radi isplate razlike u ceni svim akcionarima čije su akcije bile predmet prinudnog otkupa. Iz tog razloga otkupilac u postupku prinudnog otkupa akcija ima pravni interes da uzme učešće u vanparničnom postupku u kome sud vrši kontorlu pravilnosti i zakonitosti utvrđene otkupne cene od strane društva. Zato se predlogom manjinskih akcionara koji zahtevaju sudsku kontrolu utvrđene oktupne cene od strane društva u vanparničnom postupku, za protivnika predlagača može označiti i društvo i otkupilac akcija. Dakle, učešće otkupioca u vanparničnom postupku se opredeljuje predlogom manjinskih akcionara koji zahtevaju sudsku kontrolu utvrđene otkupne cene od strane društva. Podnosilac predloga može i docnije sve do zaključenja rasprave proširiti predlog i na otkupioca uz njegov pristanak. Ukoliko su predlogom za protivnike predlagača označeni i društvo i otkupilac akcija isti će se smatrati jednom strankom iz razloga što se zbog prirode njihovog odnosa postupak sudske kontrole utvrđene otkupne cene akcija mora rešiti na jednak način.

Pri tome, nije sporno da odluka vanparničnog suda zadire i u ekonomske interese otkupioca akcija. On je u obavezi da vanparničnim rešenjem utvrđenu otkupnu cenu akcija isplati svim ostalim manjinskim akcionarima. Zato otkupilac svakako ima pravnog interesa da uzme učešće u vanparničnom postupku u kome se utvrđuje drugačija cena otkupa akcija od one koja je utvrđena odlukom društva. Međutim, postojanje takvog interesa otkupioca nije i potvrda njegovog statusa nužnog suparničara u smislu odredbe člana 210. ZPP. Otkupilac nije donosilac sporne odluke o utvrđenoj visini otkupne cene akcija. Stoga ni preispitivanje te odluke u vanparničnom postupku nije uslovljeno stranačim učešćem otkupioca kao nužnog suparničara sa donosiocem osporene odluke. U tom postupku otkupilac, saglasno odredbi člana 219. ZPP, može uzeti učešće kao umešač sa pravnim položajem jedinstvenog suparničara na strani donosioca osporene odluke, a to je društvo čije su akcije predmet prinudnog otkupa. Na taj način se na strani otkupioca konstituiše pravo da preduzima i procesne radnje koje je društvo propustilo da preduzme. Osim toga, on je kao umešač sa pravnim položajem jedinstvenog suparničara ovlašćen i da izjavi sve pravne lekove i u slučaju kada bez svoje krivice nije učestvovao u vanaprničnom postupku. Međutim, i u tom slučaju vanparnično rešenje po utvrđenoj ceni akcija može glasiti samo na društvo kao protivnika predlagača. Ovo je iz razloga što se pravni interes otkupioca u pogledu donošenja tog rešenja iscrpljuje njegovim učešćem u postupku u svojstvu umešača sa pravnim položajem jedinstvenog suparničara. Ali, to ne znači da otkupilac zbog tog stiče i svojstvo stranke u postupku. Naprotiv, i u tom slučaju on ima samo svojstvo umešača, a ne i stranke – protivnika predlagača. Zato će se i u donetom vanparničnom rešenju za protivnika predlagača označiti samo društvo čija se odluka o visini utvrđene otkupne cene preispituje od strane vanparničnog suda, bez obzira što će to rešenje proizvesti određena pravna dejstva i prema otkupiocu kao umešaču na strani društva.

Učešće otkupioca u vanparničnom postupku kao nužnog suparničara sa društvom čije su akcije predmet prinudnog otkupa nema pravno utemeljenje ni u tvrdnji da se vanparničnim rešenjem donetim u postupku sprovedenom bez učešća otkupioca istom nezakonito konstituiše obaveza. Takva tvrdnja je pravno neutemeljena, jer osnov obaveze otkupioca nije rešenje vanparničnog suda po najvišoj otkupnoj ceni akcija, već je to odluka društva čije su akcije predmet otkupa. Kada se u vanparnično postupku utvrdi da odlukom društva ustanovljena otkupna cena akcija nije zakonito utvrđena vanparničnim rešenjem se samo vrši korekcija tako utvrđenog iznosa do visine najviše cene utvrđene u skladu sa zakonom propisanim uslovim. U tom slučaju se odredbom članom 521. stav 4. Zakona o privrednim društvima ustanovljava zakonska obaveza otkupioca da u skladu sa utvrđenom većom vrednošću cene akcija odlukom suda izvrši deponovanje razlike sa pripadajućom zateznom kamatom na račun Centralnog registra hartija od vrednosti u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti sudske odluke. Dakle, zakonom je konstituisana obaveza otkupioca da postupi po odluci suda kojom je utvrđeno da odlukom društva nije zakonito određena otkupna cena akcija. To znači da se otkupilac zakonom obavezuje na isplatu otkupne cene akcija po odluci suda zato što je odlukom društva nezakonito utvrđena niža otkupna cena akcija. Na taj način zakonom se ustanovljava delotvoran mehanizam zaštite manjinskih akcionara. Njime se sprečava mogućnost većinskog akcionara da kao otkupilac odlukom društva prisili manjinske akcionare na otkup njihovih akcija po ceni koja nije zakonito utvrđena. Iz tog razloga je zakonom konstituisana i obaveza otkupioca da umesto nezakonito utvrđene visine otkupne cene akcija manjinskim akcionarima isplati cenu koja je utvrđena odlukom suda u skladu sa odredbom člana 516. Zakona o privrednim društvima. Stoga je pravno neprihvatljiva i revizijska tvrdnja da otkupilac može biti pasivno legitimisana stranka u parničnom postupku samo u slučaju kada je bio stranka i u vanparničnom postupku u kome je doneta odluka o otkupnoj ceni akcija. Otkupilac može biti stranka u vanparničnom postupku, ali njegovo stranačko učešće u tom postupku nije ni obavezno. Stoga je učešće ili izostanak učešća otkupioca u vanparničnom postupku bez značaja za ocenu postojanja njegove pasivne legitimacije u parničnom postupku. Parnični postupak se pokreće iz razloga što otkupilac nije ispunio zakonsku obavezu da obezbedi isplatu cene akcija utvrđene vanparničnim rešenjem. Zato su saglasno odredbi člana 521. stav 5. Zakona o privrednim društvima otkupilac i društvo čije su akcije predmet prinudnog otkupa solidarni dužnici zakonske obligacije isplate razlike cene utvrđene vanparničnim rešenjem. Iz tog razloga su otkupilac i društvo i pasivno legitimisana stranaka u parničnom postupku koji se pokreće zbog neizvršenja njihove zakonske obaveze.

Osim u navedenom, pravno je neprihvatljiva revizijska tvrdnja o nepostojanju zakonskog osnova za intervencijsko dejstvo odluke vanparničnog suda o otkupnoj ceni akcija. Ovo iz razloga što se isplata cene u postupku prinudnog otkupa akcija vrši shodnom primenom zakonskih odredbi o isplati nesaglasnih akcionara. To je izričito propisano odredbom člana 515. stav 1. Zakona o privrednim društvima. Stoga se saglasno odredbi člana 476. stav 4. Zakona o privrednim društvima i u postupku prinudnog otkupa akcija konstituiše intervencijsko dejstvo odluke vanparničnog suda o utvrđenoj otkupnoj ceni. Osim toga, i odredbom člana 521.stav 5. Zakona o privrednim društvima je izričito propisano da zahtev akcionara čije su akcije bile predmet otkupa za isplatu razlike utvrđene vanparničnim rešenjem zastareva u roku od 3 godine od dana pravnosnažnosti te sudske odluke. Jezičko značenje ove odredbe je jasno. Ono upućuje da se svaki zahtev akcionara za isplatu razlike cene temelji na prethodno donetom pravnosnažnom vanparničnom rešenju kojim je utvrđena otkupna cena. Time se i ovom zakonskom odredbom direktno ustanovljava intervencijsko dejstvo pravnosnažnog vanparničnog rešenja u otkupnoj ceni akcija.

Sledom rečenog, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizije tuženih ne ispunjavaju uslove iz člana 404. ZPP da bi se po njima odlučivalo. Osim toga, revizija tuženih ne ispunjavaju ni odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisane uslove za njihovo razmatranje pred Vrhovnim kasacionim sudom. Zato su na temelju odredbe člana 413. ZPP revizije tuženih odbačene kao nedozvoljene.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić