Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 5444/2017 od 06.06.2018. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog izreke i u stavu drugom izreke, pa je odbijen tužbeni zahtev kojim su tužilje tražile da se obaveže tužena da tužiljama na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta najbližeg srodnika, nastalih zbog progresije bolesti 2016. godine isplati i to: tužilji AA, kao majci, na ime duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta sina od 300.000,00 dinara, tužilji BB, kao supruzi, na ime duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta supruga od 250.000,00 dinara i mal. tužiljama VV i GG, na ime duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta oca od po 300.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do konačne isplate, kao i njihov zahtev za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom drugim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilje su izjavile reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložile i da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije, pa je našao da je revizija tužilja AA, VV i mal. GG dozvoljena protiv drugostepene presude, u delu u kojem je preinačena prvostepena presuda u usvajajućem delu i zahtev tužilja odbijen, u smislu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 87/18), a da nisu ispunjeni uslovi da se o reviziji tužilje BB odluči na osnovu odredbe člana 404. ZPP, u delu u kojem je drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda u usvajajućem delu i zahtev tužilje BB odbijen.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, DD (sin tužilje AA, suprug tužilje BB i otac mal. tužilja VV i GG) je 30.05.1999. godine, u toku rata na području Kosova i Metohije kao vojni rezervista pri VP 4445 Đakovica, nagazio na minu i zadobio teške telesne povrede u predelu desne noge i skrotuma, zbog čega je operisan u više navrata, a njegovo lečenje još uvek traje. Rešenjem Ministarstva za socijalna pitanja RS od 07.02.2002. godine DD je priznato svojstvo ratnog vojnog invalida sa 80% invaliditeta i to trajno. Tužbenim zahtevom u ovoj pravnoj stvari tužilje traže naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta najbližeg srodnika.

Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka sudske medicine utvrđeno je da je DD povređen usled aktiviranja mine u ratnim dejstvima tokom 1999. godine. Zbog navedene povrede, desna potkolenica mu je amputirana u junu 1999. godine, dok je 2000. godine izvršena druga operacija u vidu revizije amputacije, a imao je i plastičnu operaciju zbog transplatacije kože. Kod tužioca je dijagnostikovan i psihički neurotski poremećaj u vidu anksiozno-depresivnog poremećaja kao reakcija na stresni događaj. Na osnovu mišljenja veštaka, kod DD postoji stanje naročito teškog invaliditeta po osnovu telesnih povreda i duševnog poremećaja, te da isto postoji i faktički je utvrđeno kao trajno rešenjem Ministarstva za socijalna pitanja Republike Srbije od 07.02.2002. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom člana 180. i člana 201. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, delimično usvojio tužbeni zahtev tužilja nalazeći da im kao najbližim srodnicima – majci, supruzi i deci pripada novčana naknada za duševne bolove koje trpe zbog naročito teškog invaliditeta bliskog lica, pri tom ocenivši kao neosnovan prigovor zastarelosti, jer proces lečenja kod DD još uvek traje i nije okončan. Međutim, po oceni drugostepenog suda potraživanje tužilja je zastarelo, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, prema odredbi člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1), a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (stav 2). Zastarelost počinje teći prvog dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije propisano šta drugo (član 361. stav 1. ZOO).

Saglasno navedenom, rok zastarelosti računa se od trenutka saznanja za štetu i lice koje je štetu učinilo. Pod saznanjem za štetu podrazumeva se saznanje da je šteta nastala, kao i saznanje o njenom obimu i visini. Pod saznanjem za učinioca podrazumeva se saznanje o okolnostima u kojima, po pravilima odštetnog prava, određeni subjekat odgovara za nastalu štetu. Međutim, zahtev za naknadu štete u svakom slučaju zastareva protekom objektivnog roka od pet godina od nastanka štete. U konkretnom slučaju, Rešenjem Ministarstva za socijalna pitanja RS od 07.02.2002. godine DD je priznato svojstvo ratnog vojnog invalida sa 80% invaliditeta i to trajno, dok je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno da kod DD postoji stanje naročito teškog invaliditeta po osnovu telesnih povreda i duševnog poremećaja, i da isto postoji i faktički je utvrđeno kao trajno rešenjem Ministarstva za socijalna pitanja Republike Srbije od 07.02.2002. godine. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da je kod DD, kao bliskog srodnika tužilja, postojanje naročito teškog invaliditeta utvrđeno od strane nadležnog organa još 2002. godine i to kao trajno, te da navedeni oblik invaliditeta postoji od tada, kao i da su tužilje – majka AA i ćerka VV (rođena ... . godine) još tada, odnosno danom donošenja rešenja od 07.02.2002. godine, saznale za invaliditet bliskog lica, dok je u odnosu na tužilju, mal. GG (rođena ... . godine), ova činjenica već postojala u vreme njenog rođenja. Stoga je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio da je protekao subjektivni rok u okviru koga su tužilje mogle da potražuju naknadu navedene nematerijalne štete u smislu člana 376. stav 1. ZOO, kao i objektivni rok od nastanaka predmetne štete do podnošenja tužbe 15.06.2016. godine, u smislu člana 376. stav 2. ZOO.

Neosnovan je navod revizije da se drugostepeni sud ne obazire na činjenicu da je kod bliskog srodnika tužilja došlo do progresije bolesti 2016. godine, te da od tada i tužilje više pate. Naime, činjenica da kod DD zbog prirode povreda i bolesti, lečenje nije okončanao i praktično traje sve vreme od povređivanja do danas, nije od uticaja na navedenu ocenu zastarelosti potraživanja naknade predmetne nematerijalne štete, budući da tužbenim zahtevom u ovoj pravnoj stvari tužilje traže naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta najbližeg srodnika, a koje je utvrđeno kao trajno rešenjem Ministarstva za socijalna pitanja Republike Srbije od 07.02.2002. godine, te imajući u vidu navedeno tužbeni zahtev tužilja AA, VV i mal. GG je zastareo u smislu odredbe člana 376. ZOO. Stoga je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, imajući u vidu prirodu spora, sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva tužilje BB, u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. Zakona o parničnom postupku. Ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa u pogledu primene člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, već se to pitanje rešava zavisno od konkretne činjenične i pravne situacije. Saglasno navedenom, drugostepene odluke koje su priložene uz reviziju nisu dokaz o suprotnom presuđenju sudova o istom zahtevu kao što je tužiljin, jer usled različitih okolnosti svakog konkretnog slučaja, u ovoj parnici nije reč o identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u priloženim presudama, a čime bi se eventualno opravdala potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilje BB, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba radi naknade nematerijalne štete podneta je 15.06.2016. godine, a podneskom od 06.04.2017. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva kojim je tužilja BB tražila isplatu 350.000,00 dinara.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, dok prema članu 479. stav 6. ZPP, protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o sporu u kome je predmet tužbenog zahteva tužilje BB naknada nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta bliskog lica, da je vrednost predmeta spora koju je tužilja u tužbi navela 350.000,00 dinara, koji iznos ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da se radi o sporu male vrednosti, u kome revizija nije dozvoljena, to je i revizija tužilje nedozvoljena, primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Bez obzira što je odluka preinačena, u kom slučaju bi po izmenjenom članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP revizija bila uvek dozvoljena, u ovom slučaju revizija tužilje BB nije dozvoljena jer je u posebnoj glavi Zakona o parničnom postupku koji reguliše postupak u sporu male vrednosti propisano da revizija u ovim slučajevima nije dozvoljena, pa specijalno pravilo isključuje primenu opštih pravila (član 467. ZPP).

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić