U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca DOO za poljoprivrednu proizvodnju „Salaš“ iz Salaša, čiji je punomoćnik u revizijskom postupku Igor Isailović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Beograd, koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Zaječaru, radi utvrđivanja prava svojine, odlučujući o 28.11.2018. godine, u sednici održanoj dana 10.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3006/2018 od 28.11.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3006/2018 od 28.11.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Negotinu P 121/17 od 12.03.2018. godine. Tom presudom, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi njegovo pravo svojine na više katastarskih parcela, taksativno označenih, ukupne površine od 255.89.59 ha sve upisane u KO ..., ... i ..., po osnovu vraćanja drugog odgovarajućeg zemljišta, te da se tužena obaveže da mu ovo pravo svojine prizna i trpi upis predmetnih nepokretnosti na tužioca kao vlasnika kod Službe za katastar nepokretnosti u Negotinu. Stavom drugim izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presude u smislu člana 399. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.125/04, 111/09), koji se u ovom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nije učinjena ni bitna povreda iz tačke 12. citirane zakonske odredbe na koju se revizijom ukazuje jer obrazloženje pobijane presude sadrži jasne i neprotivrečne razloge o bitnim činjenicama.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, posle donošenja Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu na osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Sl. glasnik RS“, br.18/91, 42/98), Skupština opštine Negotin obrazovala je Komisiju za vraćanje zemljišta, pa su po osnovu ovog zakona veliki kompleksi zemljišta vraćeni ranijim vlasnicima, a predmet vraćanja je bilo zemljište koje se nalazilo u društvenoj svojini na dan podnošenja zahteva. Pravni prethodnik ovde tužioca – PD DP „Salaš“, koji je bio korisnik predmetnih katastarskih parcela u društvenoj svojini koje su svojevremeno oduzete ranijim vlasnicima po osnovu iz člana 1. citiranog zakona, obveznik je vraćanja ovih katastarskih parcela ranijim vlasnicima u upravnom postupku vođenom pred nadležnom Komisijom za vraćanje zemljišta. Rešenjem Trgovinskog suda u Zaječaru, St 66/2001 od 01.03.2004. godine, stečajni upravnik je oglasio prodaju stečajnog dužnika PD „Salaš“, koje je sudski overenim kupoprodajnim ugovorom od 26.04.2004. godine prodato pravnom licu „Agrisol“ DOO Novi Beograd, kao kupcu kapitala, a koje pravno lice je nastavilo da posluje kao ovde tužilac. Predmetne katastarske parcele nisu ušle u stečajnu masu jer su se nalazile u društvenoj svojini i nisu bile svojina stečajnog dužnika. Pravni prethodnik tužioca je po rešenjima Komisija za vraćanje zemljišta umesto da vrati predmetne katastarske parcele ranijim sopstvenicima, ustupio drugo odgovarajuće zemljište koje je kupilo od PK „Krajina“ kako bi zadržalo predmetno poljoprivredno zemljište. Predmetne katastarske parcele ukupne površine od 255.89.59 ha na kojima se traži utvrđenje prava svojine upisane su u katastru nepokretnosti kao državna svojina Republike Srbije, sa pravom korišćenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Na utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo zaključivši da je predmetno poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini, dato svojevremeno stečajnom dužniku bez naknade po osnovu člana 1. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je pre ušlo u društvenu svojinu na osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Sl. glasnik RS“, br.18/91, 42/98) prešlo u društvenu svojinu na osnovu odredbi Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Sl. glasnik RS“, br.49/92 i 54/96). Zato nije ušlo u stečajnu masu i nije bilo svojina stečajnog dužnika, koji po tom osnovu nije stekao pravo svojine na ovom zemljištu, a nije dokazao da ga je stekao po osnovu nekog pravnog posla. Takođe je našao da bi se pravo na regres iz člana 13. stav 1. citiranog zakona po kom osnovu tužilac zasniva sticanje prava svojine na ovom zemljištu, moglo ostvariti eventualno kroz pravo na novčanu naknadu, ali ne kao pravo na drugo odgovarajuće zemljište, odnosno na utvrđenje prava svojine na zemljištu.

Prihvatajući izloženo pravno stanovište, drugostepeni sud je zaključio da je pravni prethodnik tužioca imao samo pravo korišćenja na predmetnom zemljištu u društvenoj svojini, a ne i pravo svojine i da zato ne može tražiti utvrđenje jačeg prava – prava svojine u situaciji kada je imao samo pravo korišćenja. Pored toga, tužilac nije dokazao da je stekao pravo svojine na način propisan članom 20. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa.

Cenio je takođe to što tužilac svoje pravo svojine na predmetnom poljoprivrednom zemljištu zasniva pozivanjem na član 13. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivredno zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Sl. glasnik RS“, br.18/91, 42/98) zbog toga što je ranijim sopstvenicima ovog zemljišta vratio drugo odgovarajuće zemljište, smatrajući da je tom „refundacijom“ stekao pravo svojine na ovom zemljištu, ali je našao da se ova zakonska odredba ne može primeniti u konkretnom slučaju jer se na njega ne odnosi.

Neosnovano se revizijom napada primenjeno materijalno pravo obzirom da je članom 13. stav 1. citiranog zakona propisano da organizacija obavezna na vraćanje oduzetog zemljišta, na davanje drugog odgovarajućeg zemljišta ili plaćanje novčane naknade, ima pravo regresa od pravnog prethodnika, ukoliko je oduzeto zemljište stekla teretnim pravnim poslom. Prema tome, tužilac kao pravni sledbenik organizacije kod koje se oduzeto zemljište nalazi u smislu člana 5. citiranog zakona, odnosno korisnik tog zemljišta, imao je zakonsku obavezu vraćanja ovog zemljišta stečenog u smislu člana 1. istog zakona. To što pravni prethodnik tužioca to nije učinio, već je u postupku pred nadležnom komisijom za vraćanje zemljišta, umesto istog koje je trebalo da vrati ranijim sopstvenicima, njima dao neko drugo zemljište (koje je kupio) da bi ovo zadržao, ne daje mu pravo na regres u smislu citiranog člana 13. stav 1. Obzirom da pravni prethodnik tužioca to oduzeto zemljište nije stekao teretnim pravnim poslom inicijalno, već mu je isto svojevremeno dato na korišćenje po osnovu iz člana 1. citiranog zakona. Osim toga, ovo pravo regresa u smislu citirane zakonske odredbe ne može imati u odnosu na ovde tuženu.

Pravilno je doneta i odluka o troškovima parničnog postupka na osnovu člana 149. i 150. ZPP.

Iz izloženih razloga, odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 405. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić