U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Borko Zimonjić, advokat iz ..., protiv tuženog MK „MOUNTAIN RESORT“ doo Kopaonik – prostorije hotela Grand Kopaonik, čiji je punomoćnik Goran Brdar, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 915/19 od 11.12.2019. godine, na sednici veća održanoj 14.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 915/19 od 11.12.2019. godine.

Odbija se kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 915/19 od 11.12.2019. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Raškoj P1 229/18 od 13.11.2018. godine, dopunjena rešenjem Osnovnog suda u Raškoj P1 229/18 od 04.02.2019. godine, (kojom je tužbeni zahtev usvojen u celosti), tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj ../2015 od 26.06.2015. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu broj ../15 od 08.09.2014. godine na poslovima „radnik PPZ“ (protivpožarne zaštite) i prestao radni odnos sa 30.06.2015. godine i da se obaveže tuženi da ga vrati na rad. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 69.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom neosnovano ukazuje. Neosnovani su navodi revizije da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku jer je drugostepeni sud imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i činjenično stanje koje je utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom i za svoju odluku dao obrazložene i jasne razloge koje u svemu prihvata i revizijski sud.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 20.07.2010. godine, a radi usaglašavanja sa odredbama Zakona o radu i odredbama Pravilnika o radu zaključen je i ugovor o radu 18.09.2014. godine, po kome je tužilac obavljao poslove „radnik PPZ“. Tuženi je doneo Pravilnik o izmenama i dopunama pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 18.06.2015. godine kojim su pored ostalih ukinuti i poslovi radnika PPZ sistematizovani u sektoru opštih poslova – služba za PPZ pod rednim brojem .., a na nekim poslovima je smanjen broj izvršilaca. Pravilnik je objavljen na oglasnoj tabli društva 18.06.2015. godine. Rešenjem tuženog broj ../2015 od 26.06.2015. godine, ispravljenim rešenjem od 02.07.2015. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu na navedenim poslovima sa danom 30.06.2015. godine, zbog organizacionih promena u društvu usled kojih su ukinuti poslovi na kojima je tužilac radio, zbog čega je proglašen tehnološkim viškom. U obrazloženju rešenja je navedeno da je Odlukom direktora društva od 26.06.2015. godine utvrđeno da se pojedini poslovi ukidaju tako da je prestala potreba za radom zaposlenog koji obavljaju te poslove i da ne postoje uslovi za angažovanje zaposlenih koji se proglašavaju viškom na drugim poslovima koji odgovaraju njihovoj stručnoj spremi i radnom iskustvu na svim sistematizovanim poslovima prema Pravilniku o sistematizaciji. Tužiocu je isplaćena otpremnina u visini utvrđenoj rešenjem. Tužilac je bio zaposlen kod tuženog kao lice sa statusom osobe sa invaliditetom, a prema izveštaju o izvršenju obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom za mesec oktobar 2015. godine tuženi je imao ukupno zaposlenih 116 lica, od kojih su dva lica imala status osobe sa invaliditetom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je osporeno rešenje nezakonito jer je povređena obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom predviđena Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom jer je prema broju zaposlenih nakon donošenja osporenog rešenja, tuženi bio u obavezi da ima najmanje tri zaposlena sa statusom osobe sa invaliditetom.

Drugostepeni sud je, smatrajući da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Zaključio je da je tuženi u svemu postupao po odredbama Zakona o radu koje se odnose na prestanak radnog odnosa zaposlenih usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena. Doneo je pravilnik kojim je izmenjen raniji pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova koji je stupio na snagu 26.06.2015. godine i kojim su ukinuti poslovi koje je obavljao tužilac, u kojoj situaciji poslodavac nije u obavezi da primenjuje kriterijume prilikom određivanja viška zaposlenih, a nije imao mogućnost da tužioca premesti na druge poslove pa kako je tužiocu isplaćena otpremnina, to je rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, jer je doneto pravilnom primenom odredbe 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/04...75/14), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to: ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla, dok je odredbama članova 153. do 157. istog zakona propisan postupak koji je poslodavac dužan da sprovede prilikom oglašavanja zaposlenih tehnološkim viškom i mere koje je dužan da preduzme.

S obzirom na izneto, Vrhovni kasacioni sud prihvata pravno stanovište drugostepenog suda. Naime, drugostepeni sud je na pravilan način primenio odredbu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu jer tužilac, kao lice sa invaliditetom, kod tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena usled kojih je prestala potreba za obavljanjem određenog posla ili je došlo do smanjenja obima posla, nije zaštićen od otkaza ugovora o radu kao tehnološki višak, jer ne spada u krug lica iz člana 187. stav 1. Zakona o radu. Prema tome, kako tužilac ne uživa posebnu zaštitu, a imajući u vidu sprovedenu proceduru utvrđivanja viška zaposlenih, tj. činjenicu da je ukinuto radno mesto na kome je tužilac radio, u kojoj situaciji nije bio u obavezi da primenjuje kriterijume prilikom određivanja viška zaposlenih i nije imao mogućnost da tužioca premesti na druge poslove, poslodavac je na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, opravdano otkazao tužiocu ugovor o radu usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, zbog prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla.

Suprotno revizijskim navodima, u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 24. Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom („Sl. Glasnik RS“ br. 36/2009 i 32/2013), u pogledu obaveznog broja zaposlenih lica sa invaliditetom, jer je tokom postupka utvrđeno da su nakon organizacionih promena kod tuženog ostala zaposlena dva lica sa invaliditetom, a da je odredbom člana 26. navedenog zakona i člana 6. i 7. Pravilnika o načinu praćenja i izvršavanja obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom i načinom dokazivanja izvršenja te obaveze, propisano da uplatom sredstava koja pripadaju budžetskom fondu za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, poslodavac izvršava obavezu zapošljavanja onolikog broja osoba sa invaliditetom koliko zarada finansira na mesečnom nivou i da učešće u finansiranju zarada osoba sa invaliditetom ne može biti manje od 50% prosečne bruto zarade u privredi Republike Srbije prema poslednjem obavljenom podatku Republičkog zavoda za statistiku za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlio, a bio je u obavezi. Iz navedenog proizlazi zaključak da izvršavanje obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom ne podrazumeva da se u radnom odnosu mora imati odgovarajući broj osoba sa invaliditetom i da, ako taj uslov nije ispunjen, poslodavac mora obavezno zaposliti nove osobe sa invaliditetom, jer je postupanje na opisani način, odnosno izvršavanje obaveza na način određen zakonom i pravilnikom potpuno legitiman, zbog čega je i neosnovano ukazivanje u reviziji da doneti pravilnik kod tuženog nije u skladu sa navedenim zakonom. S obzirom na izneto, neosnovano je ukazivanje u reviziji na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Budući da troškovi sastava odgovora na reviziju i takse na reviziju po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu bili nužni i neophodni za vođenje ove parnice, to je zahtev za naknadu ovih troškova tuženog neosnovan zbog čega je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić