Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi AA su 05.10.2016. godine i 13.10.2016. godine zaključili dva ugovora o jemstvu kojim se tuženi obavezao da će kao solidarni jemac, celokupnom svojom imovinom, jemčiti za obaveze tužiočevog dužnika iz ugovora o kreditu od istih datuma. Tuženi su 22.11.2016. godine zaključili sporazum o deobi bračne tekovine. Predmet sporazuma bila je njihova zajednička imovina stečena u toku braka - stan broj .. u ulici ... broj .. u Beogradu, na kojem je u javnim knjigama upisano pravo svojine tuženog AA i akcije privrednog društva sa sedištem u Luksemburgu, takođe upisane kao vlasništvo tog tuženog. Po tom sporazumu tuženoj BB pripao je u svojinu označeni stan, a tuženom AA sve akcije stranog privrednog društva. Tužena BB se u katastru nepokretnosti (rešenjem RGZ od 25.11.2016. godine) upisala kao vlasnica stana. Brak tuženih razveden je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 108/18 od 22.03.2018. godine, koja je istog dana postala i pravnosnažna. Tužilac je 25.07.2018. godine protiv tuženog AA podneo tužbu sa predlogom za izdavanje platnog naloga, radi naplate novčanog potraživanja po ugovorima o kreditu za čije ispunjenje je tuženi jemčio kao solidarni jemac.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbacili tužbu. Po stanovištu sudova, zasnovanom na odredbi člana 285. stav 1. u vezi člana 281. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i članu 552. stav 1. istog zakona, sporazum o deobi zajedničke imovine koji su tuženi zaključili je teretni pravni posao jer su njime supružnici razmenili svoje udele u sticanju zajedničke imovine, a tužba za pobijanje tog sporazuma podneta je po proteku prekluzivnog roka od godinu dana koji je članom 285. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisan za pobijanje teretnih raspolaganja. Podnetu tužbu sudovi su odbacili i u odnosu na drugi tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da se po članu 197. stav 2. ZPP, o eventualnom tužbenom zahtevu može odlučivati samo ako se odbije tužbeni zahtev koji je postavljen pre njega, tako da on ne može samostalno egzistirati u situaciji kada zbog odbačaja tužbe ne postoji prvi (osnovni) tužbeni zahtev.

Po stanovištu revizijskog suda, osnovani su navodi tužioca da je u ovom sporu pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 285. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se tužba za pobijanje može podneti u roku od jedne godine za raspolaganje iz člana 281. stav 1, a za ostale slučajeve u roku od tri godine. Prema stavu 2. te odredbe, rok iz prethodnog stava računa se od dana kada je preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno od dana kada je trebalo preduzeti propuštenu radnju. Za pobijanje pravnog posla ili pravne radnje koji se tiču nepokretnosti ili druge stvari, odnosno prava za čiji je prenos potreban upis u javnu knjigu ili registar, rok se računa najkasnije od dana upisa prenosa u javne knjige, odnosno registar.

Prema odredbi člana 281. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, teretno raspolaganje može se pobijati ako je u vreme raspolaganja dužnik znao (dolozna paulijanska tužba) ili mogao znati (kulpozna paulijanska tužba) da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima i ako je trećem licu sa kojim je ili u čiju korist je pravna radnja preduzeta to bilo poznato. Stavom 2. te odredbe propisano je da ako je treće lice dužnikov suprug ili srodnik po krvi u pravoj liniji ili u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, ili po tazbini do istog stepena, pretpostavlja se da mu je bilo poznato da dužnik preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocima. Raspolaganje na koje se odnosi stav 2. tog člana (porodična Paulijanska tužba) mora biti teretno, zato što se označeni stav „oslanja“ na prvi stav tog člana i jer su besplatna raspolaganja i sa njima izjednačene pravne radnje regulisane u trećem stavu iste odredbe (kvazi paulijanska tužba).

Gramatičkim i sistematskim tumačenjem člana 285. stav 1. i člana 281. ZOO, po stanovištu Vrhovnog suda, rok od jedne godine za podnošenje pobojne (paulijanske) tužbe važi samo za teretna raspolaganja iz člana 281. stav 1. navedenog zakona, a za ostale slučajeve - teretna raspolaganja između supružnika, odnosno krvnih i tazbinskih srodnika do određenog stepena srodstva (član 281. stav 2), kao i za besplatna raspolaganja i sa njima izjednačene pravne radnje (član 281. stav 3), rok za podnošenje tužbe je tri godine.

Sledstveno izloženom, tužba u ovom sporu je podneta u roku od tri godine od upisa prava svojine tužene BB u katastru nepokretnosti, zbog čega su oba nižestepena rešenja morala biti ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje u meritumu po prvom tužbenom zahtevu. Kod takve odluke, revizijski sud nije posebno cenio navode tužioca o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 197. stav 2. ZPP i pogrešnoj primeni člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, jer se oni odnose na drugi (eventualni) tužbeni zahtev.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković