Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stava drugog tačka 2. i 3. izreke, kako proizlazi iz obrazloženja, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011… 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda iz člana 374. stav 1. ZPP koje su predviđene kao dozvoljeni razlog za reviziju po članu 407. stav 1. ovog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je lišena slobode 08.10.2016. godine, zbog sumnje da je izvršila krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, iz člana 246. stav 3 u vezi stava 1. KZ, što je potvrđeno rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Užicu od 10.10.2016. godine. Tužilji je pritvor produžavan, iz razloga propisanih članom 211. stav 1. tač. 4. ZKP, odnosno zbog mogućnosti nastanka uznemiravanja javnosti. Rešenjem Višeg suda u Užicu od 21.06.2017. godine, pritvor je ukinut i određena je mera zabrane napuštanja stana sa primenom elektronskog nadzora, koja je ukinuta rešenjem Višeg suda u Užicu od 25.08.2017. godine. Tužilja je bila neosnovano lišena slobode ukupno 321 dana, (257 dana u pritvoru i 64 dana zabrana napuštanja stana uz elektronski nadzor). Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Užicu K 15/17 od 25.08.2017. godine, tužilja je oslobođena od optužbe da je izvršila krivično delo povodom koga je lišena slobode. U vreme određivanja pritvora imala je 37 godina, bila je privatni preduzetnik 15 godina i uživala značajan ugled u gradu. Uslovi u pritvoru su bili loši, prostorija je bila mala i prljava, vođena je medijska hajka, a nakon što je puštena na slobodu, sredina u kojoj živi je promenila odnos prema njoj. Prema nalazima i mišljenjima sudskih veštaka utvrđeno je da tužilja ima autoimunu bolest-Hašimoto u vidu hroničnog imunogenog tiroiditisa, čiji uzrok je genetska predispozicija, (veštaka endokrinologa), da je u vreme pritvora trpela fizičke bolove zbog već postojećih ginekoloških problema, da je u martu mesecu 2016. godine prekinuta trudnoća tužilje i da kod tužilje postoji sekundarni infertilitet a ne urođeni sterilitet, (veštaka ginekologa), da su u vreme boravka u zatvorskim uslovima, duševne patnje i bolovi, kao i strah bili srednjeg inteziteta, dok je u vreme kućnog pritvora strah bio blagog i srednjeg inteziteta.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilji pripada pravo na naknadu nematerijalne štete koju je pretrpela zbog neosnovanog lišenja slobode, kao i naknada za pretrpljeni strah i pretrpljene fizičke bolove, shodno članu 200. ZOO i članu 583. Zakona o krivičnom postupku. Prvostepeni sud je, uzimajući u obzir sve objektivne i subjektivne okolnosti, a naročito nalazeći da postoji doprinos tužilje nastanku štetnog događaja od 50%, ocenio da je postavljeni zahtev tužilje delimično osnovan, i da visina pravične novčane naknade zbog neosnovanog lišenja slobode iznosi 1.605.000,00 dinara, pretrpljenog straha 500.000,00 dinara, i pretrpljenih fizičkih bolova 250.000,00 dinara. Navedene novčane iznose, kao pravičnu naknadu, dosudio joj je sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu člana 277. stav 1. ZOO pri čemu je i istovremeno odbio zahtev tužilje po tim pravnim osnovima preko dosuđene naknade, kao previsoko postavljen.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbama stranaka delimično preinačio prvostepenu presudu tako što je obavezao tuženu da tužilji na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati još 395.000,00 dinara, ukupno 2.000.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu odbio tužbeni zahtev preko dosuđenog, do traženog iznosa. Nalazeći da duševni bolovi usled neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice nematerijalne štete vezane za ličnost oštećene koje su proistekle iz neosnovanog lišenja slobode kao i da pretrpljeni strah tužilje ne prevazilazi nivo straha koji bi opravdavao dosuđenje posebne naknade za ovaj vid štete, zaključio da tužilji ne pripada posebna naknada po ovom osnovu i u tom delu odbio zahtev u celosti.

Po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovano se navodima revizije ističe da je materijalno pravo od strane drugostepenog suda pogrešno primenjeno prilikom utvrđenja prava i odmeravanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da se u ovom slučaju radi o jedinstvenom vidu nematerijalne štete, a razloge koje je naveo u svemu prihvata i revizijski sud.

Ostvarenje prava na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, koja obuhvata sve štetne posledice izazvane boravkom u pritvorskim uslovima, ne isključuje mogućnost isticanja posebnih zahteva za naknadu nematerijalne štete usled težih oblika ugrožavanja psihičkog i fizičkog integriteta pritvorenog lica ili nastupanja teže bolesti. Ipak, da bi došlo do ostvarenja navedenog prava, opisana povreda integriteta i zdravlja mora da bude u jasnoj uzročno-posledičnoj vezi sa boravkom u pritvorskim uslovima. U konkretnom slučaju, duševne patnje tužilje izazvane pritvorskim uslovima predstavljaju klasične oblike povrede prava ličnosti koje se u celosti kompenzuju dosuđivanjem jedinstvene naknade za neosnovano lišenje slobode. Isto tako, ispravno sud zaključuje da pretrpljeni strah ne opravdava dosuđivanje posebne novčane naknade u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, jer nije utvrđeno da je po tom osnovu za tužilju nastao poseban vid štete, nezavisan od nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode kao jedinstvenog vida nematerijalne štete za povredu prava ličnosti do koje je došlo prilikom lišenja slobode i pri čemu strah nije narušio psihičku ravnotežu tužilje niti je ostavio posledice na njeno duševno zdravlje u vidu nastanka psihičkih oboljenja.

Prilikom odmeravanja visine naknade za traženi vid štete, po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je vodio računa o svim objektivnim i subjektivnim okolnostima koje utiču na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova nastalih usled neosnovanog lišenja slobode, kao što su priroda i težina krivičnog dela koje je tužilji stavljeno na teret, dužina trajanja lišenja slobode (321 dana), životno doba, porodični i lični status, ugled koji je oštećena uživala u svojoj životnoj i radnoj sredini, posledice lišenja slobode na zdravstveno stanje, teške uslove boravka u pritvoru, odnos sredine prema tužilji nakon lišenja slobode kao i značaj povređenog dobra i cilj kome služi ova naknada. Imajući u vidu navedeno Vrhovni sud smatra da je u konkretnom slučaju za ovaj jedinstveni vid štete pravilno odmerena pravična novčana naknada i da dosuđen iznos tužilji pruža satisfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode. Navedeni iznos odgovara značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, jer bi dosuđenje većeg iznosa pogodovalo težanjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom u smislu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Ni ostalim navodima u reviziji, koje je ovaj sud takođe cenio, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke, zbog čega ih posebno nije obrazložio.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta primenom čl. 165. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena kao neosnovana, odbijen je i zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 165. u vezi člana 153. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković